....Sve se povuklo u neko hiljadugodišnje ćutanje i činilo se da če se ono nastaviti još nekoliko hiljada godina.
Svi su predmeti u kući ćutali, kao i dukati Marije Terezije, i nijedan mi nije tih prvih godina pričao o sebi; i zemlja je u bačti ćutala, iako je ona znala sve o rodu kojem sam pripadao. Ona je bila tamna i teška; sipao sam je u kantice za masnu farbu preostale od farbanja prozora; dodavao vodu i mesio je, kao baba i majka, ili druge moje babe i rođake; i pravio od nje figure jaganjaca, dece, pasa, svinja...
Da, postojao je i jedan sto od čamovine, koji je pokojni pradeda, kako su uzgred govorili, kupio pre 1900. godine, ili u Budimpešti ili u Rumuniji; sto koji je nadživeo svoje majstore i sopstvenike; i jedno koplje za zastavu pod strejom stare kuće, na kome je pokojni deda u vreme izbora nosio svoju partijsku zastavu - sve su te stvari ćutale. Ćutale su ćutanjem umetnosti mahagonija. Koren te umetnosti otkriven je vrlo rano, u ambisima detinjstva; video sam ga, zahvaljujući dubokom ćutanju svega što me je okruživalo.
Ćutanje me je vaspitavalo, uz njega sam odrastao; razvijao se zahvaljujući njegovoj strogoj disciplini.
Razlika između hiljadu i hiljadu drugih umetnika, na Balkanu, i u mojoj zemlji, i po svetu, pre svega u Evropi, i dalje, i mene je u tome što nisam bio veoma, ili relativno, strpljiv; što sam čekao da, sve te stvari koje su me formirale, progovore same iz sebe.
Ćutanje je moj zdenac, moj Eldorado, moja osnovna škola, gimnazija i univerzitet. To nije ćutanje isihasta, koji su imali u davnini svoje manastire u najbližoj okolini moga rodnog sela; to je bilo ćutanje stvari, koje su sve nadživele, kao jedan stari pečat iz manastira Dajše, slučajno pronađen u ataru moga sela, prilikom vađenja panja jednog ko zna koliko starog goruna. To je bilo ćutanje : genealogije, rodoslova, krvi, neba i gena.
Iz toga ćutanja su dolazile basme mojih baba, ili drugih starica; iz tog drevnog ćutanja se oglašavala, fragmentarno, porodićna mitologija...Behu mi potrebne decenije da bih počeo da je shvatam, razumevam onako kako treba...
Miroslav Lukić : Posvećeno drvo: ZAVETINE, 1-2
Svi su predmeti u kući ćutali, kao i dukati Marije Terezije, i nijedan mi nije tih prvih godina pričao o sebi; i zemlja je u bačti ćutala, iako je ona znala sve o rodu kojem sam pripadao. Ona je bila tamna i teška; sipao sam je u kantice za masnu farbu preostale od farbanja prozora; dodavao vodu i mesio je, kao baba i majka, ili druge moje babe i rođake; i pravio od nje figure jaganjaca, dece, pasa, svinja...
Da, postojao je i jedan sto od čamovine, koji je pokojni pradeda, kako su uzgred govorili, kupio pre 1900. godine, ili u Budimpešti ili u Rumuniji; sto koji je nadživeo svoje majstore i sopstvenike; i jedno koplje za zastavu pod strejom stare kuće, na kome je pokojni deda u vreme izbora nosio svoju partijsku zastavu - sve su te stvari ćutale. Ćutale su ćutanjem umetnosti mahagonija. Koren te umetnosti otkriven je vrlo rano, u ambisima detinjstva; video sam ga, zahvaljujući dubokom ćutanju svega što me je okruživalo.
Ćutanje me je vaspitavalo, uz njega sam odrastao; razvijao se zahvaljujući njegovoj strogoj disciplini.
Razlika između hiljadu i hiljadu drugih umetnika, na Balkanu, i u mojoj zemlji, i po svetu, pre svega u Evropi, i dalje, i mene je u tome što nisam bio veoma, ili relativno, strpljiv; što sam čekao da, sve te stvari koje su me formirale, progovore same iz sebe.
Ćutanje je moj zdenac, moj Eldorado, moja osnovna škola, gimnazija i univerzitet. To nije ćutanje isihasta, koji su imali u davnini svoje manastire u najbližoj okolini moga rodnog sela; to je bilo ćutanje stvari, koje su sve nadživele, kao jedan stari pečat iz manastira Dajše, slučajno pronađen u ataru moga sela, prilikom vađenja panja jednog ko zna koliko starog goruna. To je bilo ćutanje : genealogije, rodoslova, krvi, neba i gena.
Iz toga ćutanja su dolazile basme mojih baba, ili drugih starica; iz tog drevnog ćutanja se oglašavala, fragmentarno, porodićna mitologija...Behu mi potrebne decenije da bih počeo da je shvatam, razumevam onako kako treba...
Miroslav Lukić : Posvećeno drvo: ZAVETINE, 1-2
Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, str. 87-88
Нема коментара:
Постави коментар