СВЕЖИНА
КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ.
ЗАКОПАНО
БЛАГО'*
Нек' се укрчка у уљу
И соку
поврћа
Ребро
вепра.
Пиште пилићи.
Брегунице ткају,
Модар ко шајак, ћилим,
Негде у близини.
Крушка је медена,
Црвљива и слатка.
Миришу
коњски босиљак
И пелен.
Паун у
раму
Прозора.
Шимшир вечан
И зелен.
Видео сам
У тишини
Лице мајчино.
Мртви су бољи водичи**
Од живих водича мечака!
__________________
*.... Субота, 27. јули 2002. Мишљеновац. 7: 30 ч. Малопре устао. Олуја ме пробудила. Киша. Киша
је „пробила зору“. Сањао сам нејасне снове. –Одломак из „Свеске без броја“... Записано
неколико недеља после смрти наше мајчице Наталије...
**
У десном углу свеске преписано
је дванаестак редова из СУРЕ LXXXVI:
Тако ми неба и Данице! –
А знаш ли ти шта
је Даница? –
Звијезда
блистава!
Нема човјека над
којим неко не бдије.
Нек човјек
погледа од чега је створен!
Створен је од
текућине која се избаци,
Која између кичме
и груди излази,
И Он је заиста
кадар да га поново створи
Онога Дана када буду испитиване савјести,
Када човјек ни
снаге ни браниоца неће имати...
Рукопис је, наравно мој, али – слагао бих ако бих потврдио да данас знам зашто сам то записао. Сећам се:и
онда сам био тужан, и данас сам, можда, још тужнији. Смрт и љубав су много близу. Човек умире са онима који су умрли. И поново
се заборављајући рађа. И живи други живот. И опет умире. И опет се рађа. Зашто
се мени чини да је живот један и недељив, непоновљив? Зар нисам сретао жене
које имају девет душа и живе свој седми живот?
А у којем сам животу ја сада? Зна ли ко? Знају ли живи? Или ту тајну чувају сенке мртвих?
– 27. Новембра 2016.