Из мојих Бележница
ДУБРАВЕ. - Поподне нисам могао да читам ( меланхолија је толико нарасла да је постало неиздрживо). Предложио сам мојој млађој Браћи - Аци и Миши - да идемо у бербу печурака. - Где? повикали су радосно. - У Дубраве!
То је благо брдовито горје уз Пек на југоистоку мишљеновачког атара под горуновима и церовима, багремарима, ливадама, воћњацима.
Под Страном (Голастраном) потески пут одваја се, кривудајући у подножју брегова не баш самом обалом Пека, и као да се иде кроз тепих и тунел од сенки. Ту и тамо испод старих багремова и са једне и са друге стране пута,по барама на путу плове жабци као сунцокретов цвет жутих трбушчића раскречених задњих батака. То што лети понекад изнад наших глава, нису вране, него веверице.
Тамо иза Шкембарског салаша на почетку великог забрана покрај Пека, где се пут сасвим приближава обали реке, надвили су се над пут столетни бегремови (по којима се веру веверице), одваја се узбрдо један пут под углом од најмање 60 степени, избраздан вододеринама и покривен лањским лишћем, a један поточић (на чијим стрмим обалама расту дрен и лескови прутови - Калајџијски поток - стропоштава се у Пек. На оној другој северној обали Пека подигао се висок бели спруд и низ њега отрча крупан дивљи зец, јарутан.
Пут нас је водио неко време кроз сеновите пределе, а онда су се крошње багремова и јова размакле и пред нама се отвори Влашко Поље - неколико хектара густо засађених и израслих кукуруза, преко којих се види тамо узводно уз Пек према Сени - Шљункара, пешчана брда која су товарили у зарђале теретне вагоне и преко железничке станице Звижд возили према градовима и стовариштима у даљини..
= извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац