СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ.... / Белатукадруз

СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ.

ЗАКОПАНО БЛАГО'*

Нек'  се укрчка у уљу

И соку поврћа

Ребро вепра.

Пиште пилићи.

Брегунице ткају,

Модар ко шајак, ћилим,

Негде у близини.

Крушка је медена,

Црвљива и слатка.

Миришу  коњски босиљак

И пелен.

Паун  у раму

Прозора.

Шимшир вечан

И зелен.

Видео сам

У тишини

Лице мајчино.

Мртви су бољи водичи**

Од живих водича мечака!

__________________ 

     *.... Субота, 27.  јули 2002. Мишљеновац. 7: 30 ч.  Малопре устао. Олуја ме пробудила. Киша. Киша је „пробила зору“. Сањао сам нејасне снове. –Одломак из „Свеске без броја“...  Записано неколико недеља после смрти наше мајчице Наталије...

**   У  десном углу свеске преписано је  дванаестак редова из СУРЕ LXXXVI:

        Тако ми неба и Данице! –

А знаш ли ти шта је Даница? –

Звијезда блистава!

Нема човјека над којим неко не бдије.

Нек човјек погледа од чега је створен!

Створен је од текућине која се избаци,

Која између кичме и груди излази,

И Он је заиста кадар да га поново створи

Онога Дана  када буду испитиване савјести,

Када човјек ни снаге ни браниоца неће имати...

Рукопис  је, наравно мој, али – слагао бих  ако бих потврдио  да данас знам зашто сам то записао. Сећам се:и онда сам био тужан, и данас сам, можда, још тужнији.  Смрт и љубав су много близу.  Човек умире са онима који су умрли. И поново се заборављајући рађа. И живи други живот. И опет умире. И опет се рађа. Зашто се мени чини да је живот један и недељив, непоновљив? Зар нисам сретао жене које имају девет душа и живе свој седми живот?  А у којем сам животу ја сада? Зна ли ко? Знају ли живи? Или  ту тајну чувају сенке мртвих?

– 27. Новембра 2016.