СОБА ДО УЛИЦЕ
(Једна реконструкција тајне погледа)
Соба до улице била је наш унутрашњи поглед на њено величанство Улицу. Дуго нисмо знали, а камоли да нам је падало на ум, да је Улица зазирала од те наше собе. Да ју је пред сваки сусрет са нашим (п)огледима потресала трема. И да је у необично интезивном страху дочекивала шкрипу „табли“ , које у Далмацији називају шалакутрама. Музику, коју је свако јутро мајка (за)почињала отварајући те исте „табле“ на прозорима наше собе до Улице – била је главни концерт нашег детињства. Са чијих партитура је одзвањала мелодија, која је означавала равнотежу у надолажењу и повлачењу. Мог и братовљевог – Душановог. Тек касније почеће наша борба са превише учтивог и чак прилагодљивог Моцарта против сирово емоционалног Баха.
У нашој соби до Улице владала је диктатура спаваонице. И њеног ероса у експанзији. Математике и Поезије. Са великим дрвеним брачним креветом, трокрилним гардеробним орманом, наткаснама и окрлуглим столом, који се није видео од велике корпе за веш. Подигнуте на кров наслаганих књига: Достојевског, Толстоја, Тесле, Миљковића, Хајнеја, Гетеа, Еуклида, Берђајева, Брема и српских математичара Мирка Стојаковића и Милеве Првановић. Тај исти сто са својом овалном геометријом био је трон наше чистоће. Хигијене, која се са продорним мирисом веш-плава у тромом одразу бунарске воде супростављала влаги што је у Губчевој 3. нагризала зидове наше куће. Зидове наше „музичке кутије“ и тајне њене суверене библиотеке.
Влага је била строго чувана тајна нашег сиромаштва. Зид плача пред којим смо се заклињали у Сунце. У прве гестове нашег „зидарства“. И то када смо влагу почели да истерујемо на Улицу. Обијајући мемљиве наслаге шалитре бранили смо собу до Улице тршчаним штукатуром. То су биле и прве фреске наше одбране оболеле животне средине.
У соби до улице тако брањене учили смо снове, граматику, интеграле, архиктетуру Сервантесових ветрењача и Дисове стихове напамет.
Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу у којој је он провео своју последњу униформисану-мајорску ноћ. Те ноћи влага се заувек повукла из наше собе до Улице. Одјездила је на Светог Николу некуда сама за нашим оцем. Брат и ја се више нисмо свађали у музичком пољу. Славили смо тријумф нашег зидарства. Слободног – слободни. А нашу собу до Улице ставили смо по заштиту „Велике ложе“ нашег детињства.
МОЛИТВА
(Важан дијалог са мајком)
Молити је дивно, говорила је мати, а још дивније пронаћи место молитви. Место на коме се не говори гласно, нити дише (пре)брзо. Место на коме узбуђења добивају господара у смирености. У разумевању потребе да се
сагледају све чињенице о доброти и доброчинствима. Потреби да живиш без прохтева, који удаљавају од посвећења искрености
Молити не значи деобу у осећањима између добра и зла. Између анђела и демона. Између оних, који се моле и оних других, који то не чине. Ни за себе, ни за друге.
А, где пронаћи место молитви, још као дечак питао сам мајку. Да ли у „дебелим“ очевим књигама о војној доктрини, крстачким ратовима или подизању успомена на темељима сувишних бирократских црквених зграда? Или, негде сасвим горе. Где птице промичу слободно лебдећи у својим уписаним и неуписаним путањама? Где је неважна свака подела горњих и доњих простора на север и југ, исток и запад. На овострано и онострано. Где је време без људи једнако људима без времена.
Не знам, рекла је мајка, али сигурна сам да не треба да се молиш ако ниси пронашао место за своју молитву. У себи. У победама и поразима налажења. Уписаних и не уписаних путања душе и срца. И Разума, који дечаче носи светло испред тебе.
Нема коментара:
Постави коментар