Посвећено мојој покојној мајци Наталији Лукић (1932 - 2002)
... Године послератне. Била жива Јела Буњевчева. Кад ми се родио први син, дошла на повојницу, много лепу капицу јој сашила Зора Кодина, шнајдерка. Без те Јеле нисмо могли да живимо; није нам ништа помагала; дође и седи код нас, дође и прича, прича... (Била је беда неописана, послератна; глад; неимаштина.)
Исто тако и покојна ЉУБИЦА СУЗИНА, сирота, како је Бог дао, нема ни сукњу, ни поле (све на њој подрпано, поцепано). - Бта Станко, еј, бта Станко! - тако звала мог свекра.
- Шта је? - Момир Џелутан, орали смо за кукуруз, куво пасуљ и сланину! Каква је то сланина? - Бта Станко, није мало сладак онај пасуљ и она сланина! Е, па нисмо могли да се најемо!... - Шта причаш?! Ко једе сада суву сланину? Мора да је била пуна мољаца!... - Бта Станко, још ти не знаш! Ниси пробо!
И посвађају се око Момирове сланине... А ја и Јана Цулетова и Љуба Сузина изишле смо, гор на Раскрсницу, да беремо кукуруз. Имале тамо гор многе њиве, прдољине, пусте остале!...А муж ми био на војној вежби... Ива Цуле почео да прави кућу, а нема од чега да је направи. Нема грађу, нема прозоре, нема врата; нема запрегу
