"Likovi, predeli, enterijeri
u sužavajućoj (renesansnoj)
i rastućoj perspektivi" Milića od Mačve
Ove redove napisao sam sedamdesetih godina, kao student, kao mlad čovek, posle jedne izložbe spomenutoga srpskog slikara, i na njih skoro zaboravio; pronašao sam ih sasvim slučajno, tragajući za nečim drugim, decembra 2000. godine, jednog od onih dana kada sam pročitao u novinama da je Milić preminuo i sahranjen. Našao sam ih u rukopisu zaboravljene, u knj. ESEJA M. Crnjanskog (Beograd, 1966). Objavljujem ih sa zakašnjenjem od četvrt veka. Nisu prekucavani; napisani su rukom; znači, da ih nikada ni jednoj redakciji nisam ni ponudio. Sa slikarom me je upoznao njegov učenik i zemljak, inače moj prijatelj iz mladosti M. Aničić. Milić od Mačve pisao je i pesme, o kojima sam napisao veoma kritički prikaz pre nekoliko godina. Poslednji put sam video Milića na Fruškoj Gori, kada mi je i poklonio jednu od svojih knjiga pesama, možda 1993. godine, u jesen, na manifestaciji Milici u pohode...
*
U razgovorima sa Ekermanom o Rubensu, tačnije : o vanrednom Rubensovom pamćenju cele prirode, Gete veli, ne bez razloga, da je Rubens "celu prirodu nosio u glavi i ona mu je u pojedinostima uvek stojala na raspolaganju. Otuda ta istina celine i pojedinosti, tako da mislimo da je sve čista kopija prirode. Sada se TAKAV PEJZAŽ (istakao - M. L.) nikako više ne pravi; takav način osećanja i gledanja prirode sasvim je iščezao, našim slikarima NEDOSTAJE POEZIJA". Setio sam se ovih redova stojeći pred mnogim platnima Milića od Mačve u Galeriji Kulturnog centra Beograda.
1. Likovi
Svi, ili bar većina likova, na platnima Milića od Mačve, opterećeni su nečim, čini nam se : sputanošću, strepnjom, starošću, blizinom strašnog, beznadežnošću, propadanjem. ( "Braća Mijajlo i Ćira", "Ranjeni Radovan sa granom", "Ukleti slikar", "Steva Ješkin", "Milić - ludi čovek", "Troludak Milić", itd. ) Od ovakvog osnovnog opredeljenja odstupaju dva tipa portreta : "roditeljski triptihon za rad Radovana i Desanke" i "Šćeri Simonida i Teodora". Karakter oca Radovana vanredno je pogođen, dočaran - to je portret verujućega (ne kažemo optimiste). Iz njegovog pogleda zrači vedriji pogled unapred. To je lik čoveka koji je zadovoljan sobom, ali ne sasvim. Vanredno je islikana ruka koja otkopčava gunj; originalan je i oreol oko Radovanove glave, kao i ono gnezdo na njegovom ramenu). Portret slikareve majke Desanke ( iz profila), doveden je do perfekcije. Tu ima mnogo neobičnih detalja : venac paprike, tikve, stakleni sud, peškir, draperija, Desankina haljina, kožuh, marama. Radost je potisnuta iz očiju, čiji je pogled osenčen prema tlu; pogled je potonuo u laku zamišljenost. "Šćeri Simonida i Teodora" zrače toplom atmosferom enterijera detinjstva...
Majstor rado slika i likove u grupi, koju okružuje jedan čudnovati svet. Milić je sklon prizivanju i dočaravanju prošlosti koja ne prolazi ; on stvara sintezu prošlosti i sadašnjosti koja ne nagoveštava Spas ( "Tvrđava Maglić sa čašom otrova").
Milić vrlo često ponavlja sopstveni lik - od blage zamišljenosti do krajnjeg beznađa. Među savremenim slikarima, Milić nije toliko ekscentrik, narcisoidan tip (kako se može učiniti na prvi pogled), koliko umetnik duboko svestan vlastitog identiteta, nacionalnog, egzistencijalnog; on je izmakao usudu vremena i vladajuće ideologije... Milić je, čini nam se, od onih slikara koji su duboko svesni usuda srpske sudbine, istorijske i tragične, tragizma postojanja...
2. Predeli
U predelima ne vidimo nikad ništa kao pojedinost, već sve u vezi sa nečim drugim, i od tog opredeljenja Milić retko odstupa. Milić dodaje blagost, koja predele oplemenjuje. Postoje aluzije i priče, ljupki detalji, koji nam govore o onoj drugoj Srbiji, nepoznatoj, pridavljenoj, zatvorenoj u boci. Milić možda jeste nacionalista - užasna etiketa u vremenu u kojem stvara, u kojem su nastajale njegove slike - ali nikada šovinista. Radikalni nacionalni ekstremista. Vanredne slike oblaka, nebesa, bregova, šuma, njiva, seoskih avlija, drveća, bara, zrelih plodova i klipova kukuruza, i drveća potonulog u belu zimsku tišinu; topljenje snega - sve su to slike nepoznate lepote slikareve rodne zemlje. Ambijenta u kojem je rođen i razvijao se. ( "Atoski vrtovi", "Sećanje na Brestovačku adu", "Usamljeni breg", "Dan dvadeseti : oktobar 1944.", "Pastoralna priča", "Stvaranje mladih venčanih planina u Mačvi", "Događaj nad Bentskom barom", "Mrtvi predeo", "Cvetovi Martinike", "Adenovirusni pejzaž Srbije", itd. )
3. Enterijeri
Ova izložba, verovatno jedna od najboljih, najimpresivnijih, najbogatijih u Milićevom stvaralaštvu, sigurno ne može biti iscrpena u jednom osvrtu. Milićevi enterijeri nisu ono čime se jasno potvrđuje da je reč o jednom od najznačajnijih srpskih slikara XX veka, oni možda dokazuju da slikar sa svojim tajanstvenim duhom stoji iznad prirode i da sa njom postupa sa svojim pravilima, nevidljivim, neizrečenim. Milić je imao izraženo religiozno osećanje i svest o njegovoj povezanosti sa tragedijom. On je od onih ređih srpskih umetnika koji su bili u prilici, sedamdesetih godina, da boravi u više navrata u Hilendaru. Omogućio je i svom zemljaku i učeniku Mikanu Aničiću, mom nekadašnjem prijatelju, studentu likovne akademije, da oseti važnost hilandarske riznice. Da li je Milić od Mačve srpsku nacionalnu tragediju, i tragediju uopšte, razumevao kao umetnik i slikar kroz liturgiju?
Milićevi enetrijeri su fantastični, ponekad sablasni, ispunjeni strpnjom i predmetima zaboravljenim iz okruženja seoskog domaćinstva. Ima i enterijera koji podsećaju na renesansne, i oni su divni. Iz enterijera puca vidik na vrhove brda i planina, na eksplozije belih oblaka, eksplozije svetlosti. Izvesna osamljenost obavija Milićeve enterijere, dobrota podvrgnuta prirodnoj nuždi umetnosti; strašno je lepo. ( "sapela me strašna opmena", "Kraj stare mape", "tajanstveni enterijer", "danka medonosnica pod baldahinom", itd.)
Da li se na ovoj Milićevoj izložbi razmahalo ono što je Geteu nedostajalo u njegovo vreme u slikarstvu : vanredni renesansni pejzaži, nedostatak cele prirode, nedostatak poezije, monumentalnost, veličanstvenost?
*
Veoma slavan u svojoj otadžbini, ali i žigosan, fascinirajući svojom pojavom i svojim slikarskim opusom, Milić je doživeo da njegova izvanredna izložba u Galeriji Kulturnog centra Beograda, ode u Brisel, kao primer stvaralaštva najistaknutije ličnosti savremenog srpskog i jugoslovenskog slikarstva.
Milić je postigao vanredno razvijenu umetničku smelost; njegova maštovtost se ne može porediti ni sa jednim drugim savremenim srpskim i jugoslovenskim slikarom. Milić je izvukao svoje slikarstvo iz intelektulane učmalosti i savremene pomodnosti i trivijalne jednoobraznosti, jednosmernosti, otkrivši na istočnicima žive srpske tradicije stvari vredne pamćenja. Stvarnost je na Milićevim slikama fantasmagorična. U sudaru sa stvarnošću svoga vremena, Milić od Mačve je stvorio slikarstvo koje bukti i u kome ne nedostaje poezija. Jedna začarana srpska oblast, divna i sujeverna na Milićevim platnima, Mačva, progovara naranxastožutim, rumenim, rumenotamnim i višnjevim tonovima, valerima. I vazduh u tom slikarstvu ima aromu, vazduh kroz koji lete ogromni balvani, manastiri, crkve, kule i cveće...
Kroz ovo slikarstvo progovara pamćenje cele seoske Mačve, i krikovi pamćenja Srbije kakva je zaboravljena. Milić od Mačve je apsorbovao mnogo šta podsticajno iz svetskog figurativnog i fantastičnog slikarstva (Brojgel, Boš), iz savremenog (Šejka), i u najboljim svojim stvaralačkim trenucima nadgradio je i dogradio koliko je to dopuštao njegov dar, sve ono što su počeli otkrivati i značajni srpski pesnici (pre svih Popa, Miodrag Pavlović), nastavljajući prekinute niti srpske umetnosti u najširem smislu reči...
*
Činjenica je da je Milić od Mačve bio i pesnik, koga nisam podržao kao kritičar, antologičar...
Milić od Mačve je stvarao u vremenu kada je bio jak pritisak SOCIJALISTIČKE KULTURE, METAFIZIKE, i ovaj se umetnik uspešno odupirao SOCIJALISTIČKOJ METAFIZICI. Milićevo slikarstvo nije tipično religozno slikarstvo. Milić je slikao JAZOVE DUŠE, a u njihovoj blizini je uvek tragedija, koja se ( po Rejmondu Vilijamsu) pojavljuje u prelaznim istorijskim periodima u kojima je vladajući poredak mitologije još aktivan ali ne i moćan, bez dinamičnosti i sposobnosti da se prolagodi novim pitanjima i novim složenostima... Da li je Milić od Mačve, kada je reč o tragediji vremena u kojem je živeo i stvarao, o tragediji nacionalnoj , o tragediji uopšte, tragediju razumevao kroz tragediju ili kroz liturgiju?
*
Kao umetnik, Milić se oslanjao na svet vizantijske i srpske srednjevekovne kulture, pravoslavlja. Uspešniji je u tome bio, kao slikar.
Milićeva imaginacija nije dovoljno istraživana.
Kod Šekspira, zna se, imaginacija je "delimično kontrolisana specifičnom religioznom stvaralačkom vizijom" , čiji "šavovi često pucaju, ona mestimično "procuri" u složenost koja se jedino dinamikom i borbom može prilagoditi osećanju sveobuhvatne sudbine. Ta specifična borba između protesta i usvajanja, između osećanja sudbine i misterije koja je prevazilazi je ono što Helen Gardner smatra "definitivnom tenzijom tragičke umetnosti" ". - Tragedija je u srednjem veku, i do današnjih dana, redukovana na žanr. Redukciju je započeo još Aristotel.
Odnos - RELIGIJA I UMETNOST, kod nas je nedovoljno ispitivan. Tim pitanjem bavio se Nikolaj Berđajev, sasvim uspešno, čini nam se; međutim, knjiga o tom problemu, objavljena 1914. godine, bila je zatrpana lavinom istorijskih događaja; nije čitana; nije dovoljno čitana; nije izvršila očekivani i mogući uticaj. U modernoj umetnosti XX veka postoji ogroman jaz, čitavi jazovi, između mogućnosti tragedije i pravog religioznog uverenja. Ponovljam svoje staro pitanje, staro već četvrt veka i koju godinu više?
Da li savremeni umetnici, umetnici modernog doba, XX veka, slikari, pesnici, kompozitori, tragediju razumeju iz tragedije ili kroz liturgiju? Bilo bi dobro da se može odgovoriti potvrdno; ali u tom slučaju bi vredelo navesti barem nekoliko primera umetnika ili pesnika, čija dela pružaju nesumnjiv dokaz razumevanja tragedije iz liturgije.
Da li je moguće razumeti tragediju iz tragedije? Svetovi se roje oko Gospoda, kao pčele oko procvetale divlje trešnje.
Imaginacija Milića od Mačve stvorila je svetove koji su njegovim savremenicima delovali fantastično. Oni su živeli u jednom svetu koji je potiskivao sve druge, i one nevidljive, osporavajući im očevinu...Milić je bio religiozan čovek, više u slikarstvu, nego u pesmama, ali ne na način jednog Miltona. Uprkos tome Milić Stanković nije razumevao tragediju iz liturgije, na žalost...
( Krajem decembra 2000 )
Miroslav Lukić ISTOČNIK. Odlomci ; godovi, panjevi i strugotina,
u sužavajućoj (renesansnoj)
i rastućoj perspektivi" Milića od Mačve
Ove redove napisao sam sedamdesetih godina, kao student, kao mlad čovek, posle jedne izložbe spomenutoga srpskog slikara, i na njih skoro zaboravio; pronašao sam ih sasvim slučajno, tragajući za nečim drugim, decembra 2000. godine, jednog od onih dana kada sam pročitao u novinama da je Milić preminuo i sahranjen. Našao sam ih u rukopisu zaboravljene, u knj. ESEJA M. Crnjanskog (Beograd, 1966). Objavljujem ih sa zakašnjenjem od četvrt veka. Nisu prekucavani; napisani su rukom; znači, da ih nikada ni jednoj redakciji nisam ni ponudio. Sa slikarom me je upoznao njegov učenik i zemljak, inače moj prijatelj iz mladosti M. Aničić. Milić od Mačve pisao je i pesme, o kojima sam napisao veoma kritički prikaz pre nekoliko godina. Poslednji put sam video Milića na Fruškoj Gori, kada mi je i poklonio jednu od svojih knjiga pesama, možda 1993. godine, u jesen, na manifestaciji Milici u pohode...
U razgovorima sa Ekermanom o Rubensu, tačnije : o vanrednom Rubensovom pamćenju cele prirode, Gete veli, ne bez razloga, da je Rubens "celu prirodu nosio u glavi i ona mu je u pojedinostima uvek stojala na raspolaganju. Otuda ta istina celine i pojedinosti, tako da mislimo da je sve čista kopija prirode. Sada se TAKAV PEJZAŽ (istakao - M. L.) nikako više ne pravi; takav način osećanja i gledanja prirode sasvim je iščezao, našim slikarima NEDOSTAJE POEZIJA". Setio sam se ovih redova stojeći pred mnogim platnima Milića od Mačve u Galeriji Kulturnog centra Beograda.
Šta donosi ova izložba novo? Sam Majstor, povodom izložbe, rekao je ovo:
"Već sam taj naslov izložbe govori da se radi o jednom mom novom naporu da prostoru dam nove dimnezije, tj. da samoga posmatrača UVEDEM (isticanje - M. L. ) u sliku, u tačku gledišta (nedogleda) kako bi osetio prostor svuda oko sebe, a ne kao što je od renesanse do danas posmatrač pasivno stajao pred slikom i uvek projektovao u svome oku samo jedan te isti pravac, onaj od njega do tačke gledišta na horizontu. Jasno, ova orijentacija pruža i novu mogućnost da se uspostavi i slika sveta po VERTIKALI, a ne samo da imamo
predstavu renesansne slike sveta po horizontali". "Slike predstavljaju najvišu istinu, ali na njima NEMA NI TRAGA OD STVARNOSTI ( kaže Gete, isticanje - M. L. ) . Klod Loren je znao realni svet napamet do najsitnijeg detalja i on ga je KORISTIO KAO SREDSTVO DA BI IZRAZIO SVET SVOJE LEPE DUŠE. A to je baš prava idealnost koja ume tako da koristi realna sredstva da se ispoljena istina pričinjava kao da je STVARNA". Milić od Mačve je, veli, "gotovo uvek sa zaprepašćenjem" osećao da su "priroda i ljudi majka svih inspiracija". Milić koristi i pojam "nadrealizam, nadrealističko", ali u jednom specifičnom smislu. Milić od Mačve, više nego drugi srpski slikari, njegove i prethodnih generacija, koristi kao građu i podsticaj ono što je , grubo rečeno, živa srpska tradicija. Ovaj slikar se napaja na istočnicima ove tradicije. Milić Stanković, čini nam se, nema genij jednog Rubensa, a ni Kloda Lorena, ako bismo pokušali da ga strožije poredimo sa ovim slikarima. Mada je mnogo bolje ako bismo ga poredili sa nekim drugim svetskim slikarima : Piterom Brojgelom ili Bošom. Milić Stanković dočarava prirodu svoga užega Zavičaja, Mačve, ali i drugih predela Srbije, pomalo na način Kloda Lorena da bi izrazio bogati svet svoje duše...
"Već sam taj naslov izložbe govori da se radi o jednom mom novom naporu da prostoru dam nove dimnezije, tj. da samoga posmatrača UVEDEM (isticanje - M. L. ) u sliku, u tačku gledišta (nedogleda) kako bi osetio prostor svuda oko sebe, a ne kao što je od renesanse do danas posmatrač pasivno stajao pred slikom i uvek projektovao u svome oku samo jedan te isti pravac, onaj od njega do tačke gledišta na horizontu. Jasno, ova orijentacija pruža i novu mogućnost da se uspostavi i slika sveta po VERTIKALI, a ne samo da imamo
predstavu renesansne slike sveta po horizontali". "Slike predstavljaju najvišu istinu, ali na njima NEMA NI TRAGA OD STVARNOSTI ( kaže Gete, isticanje - M. L. ) . Klod Loren je znao realni svet napamet do najsitnijeg detalja i on ga je KORISTIO KAO SREDSTVO DA BI IZRAZIO SVET SVOJE LEPE DUŠE. A to je baš prava idealnost koja ume tako da koristi realna sredstva da se ispoljena istina pričinjava kao da je STVARNA". Milić od Mačve je, veli, "gotovo uvek sa zaprepašćenjem" osećao da su "priroda i ljudi majka svih inspiracija". Milić koristi i pojam "nadrealizam, nadrealističko", ali u jednom specifičnom smislu. Milić od Mačve, više nego drugi srpski slikari, njegove i prethodnih generacija, koristi kao građu i podsticaj ono što je , grubo rečeno, živa srpska tradicija. Ovaj slikar se napaja na istočnicima ove tradicije. Milić Stanković, čini nam se, nema genij jednog Rubensa, a ni Kloda Lorena, ako bismo pokušali da ga strožije poredimo sa ovim slikarima. Mada je mnogo bolje ako bismo ga poredili sa nekim drugim svetskim slikarima : Piterom Brojgelom ili Bošom. Milić Stanković dočarava prirodu svoga užega Zavičaja, Mačve, ali i drugih predela Srbije, pomalo na način Kloda Lorena da bi izrazio bogati svet svoje duše...
1. Likovi
Svi, ili bar većina likova, na platnima Milića od Mačve, opterećeni su nečim, čini nam se : sputanošću, strepnjom, starošću, blizinom strašnog, beznadežnošću, propadanjem. ( "Braća Mijajlo i Ćira", "Ranjeni Radovan sa granom", "Ukleti slikar", "Steva Ješkin", "Milić - ludi čovek", "Troludak Milić", itd. ) Od ovakvog osnovnog opredeljenja odstupaju dva tipa portreta : "roditeljski triptihon za rad Radovana i Desanke" i "Šćeri Simonida i Teodora". Karakter oca Radovana vanredno je pogođen, dočaran - to je portret verujućega (ne kažemo optimiste). Iz njegovog pogleda zrači vedriji pogled unapred. To je lik čoveka koji je zadovoljan sobom, ali ne sasvim. Vanredno je islikana ruka koja otkopčava gunj; originalan je i oreol oko Radovanove glave, kao i ono gnezdo na njegovom ramenu). Portret slikareve majke Desanke ( iz profila), doveden je do perfekcije. Tu ima mnogo neobičnih detalja : venac paprike, tikve, stakleni sud, peškir, draperija, Desankina haljina, kožuh, marama. Radost je potisnuta iz očiju, čiji je pogled osenčen prema tlu; pogled je potonuo u laku zamišljenost. "Šćeri Simonida i Teodora" zrače toplom atmosferom enterijera detinjstva...
Majstor rado slika i likove u grupi, koju okružuje jedan čudnovati svet. Milić je sklon prizivanju i dočaravanju prošlosti koja ne prolazi ; on stvara sintezu prošlosti i sadašnjosti koja ne nagoveštava Spas ( "Tvrđava Maglić sa čašom otrova").
Milić vrlo često ponavlja sopstveni lik - od blage zamišljenosti do krajnjeg beznađa. Među savremenim slikarima, Milić nije toliko ekscentrik, narcisoidan tip (kako se može učiniti na prvi pogled), koliko umetnik duboko svestan vlastitog identiteta, nacionalnog, egzistencijalnog; on je izmakao usudu vremena i vladajuće ideologije... Milić je, čini nam se, od onih slikara koji su duboko svesni usuda srpske sudbine, istorijske i tragične, tragizma postojanja...
2. Predeli
U predelima ne vidimo nikad ništa kao pojedinost, već sve u vezi sa nečim drugim, i od tog opredeljenja Milić retko odstupa. Milić dodaje blagost, koja predele oplemenjuje. Postoje aluzije i priče, ljupki detalji, koji nam govore o onoj drugoj Srbiji, nepoznatoj, pridavljenoj, zatvorenoj u boci. Milić možda jeste nacionalista - užasna etiketa u vremenu u kojem stvara, u kojem su nastajale njegove slike - ali nikada šovinista. Radikalni nacionalni ekstremista. Vanredne slike oblaka, nebesa, bregova, šuma, njiva, seoskih avlija, drveća, bara, zrelih plodova i klipova kukuruza, i drveća potonulog u belu zimsku tišinu; topljenje snega - sve su to slike nepoznate lepote slikareve rodne zemlje. Ambijenta u kojem je rođen i razvijao se. ( "Atoski vrtovi", "Sećanje na Brestovačku adu", "Usamljeni breg", "Dan dvadeseti : oktobar 1944.", "Pastoralna priča", "Stvaranje mladih venčanih planina u Mačvi", "Događaj nad Bentskom barom", "Mrtvi predeo", "Cvetovi Martinike", "Adenovirusni pejzaž Srbije", itd. )
3. Enterijeri
Ova izložba, verovatno jedna od najboljih, najimpresivnijih, najbogatijih u Milićevom stvaralaštvu, sigurno ne može biti iscrpena u jednom osvrtu. Milićevi enterijeri nisu ono čime se jasno potvrđuje da je reč o jednom od najznačajnijih srpskih slikara XX veka, oni možda dokazuju da slikar sa svojim tajanstvenim duhom stoji iznad prirode i da sa njom postupa sa svojim pravilima, nevidljivim, neizrečenim. Milić je imao izraženo religiozno osećanje i svest o njegovoj povezanosti sa tragedijom. On je od onih ređih srpskih umetnika koji su bili u prilici, sedamdesetih godina, da boravi u više navrata u Hilendaru. Omogućio je i svom zemljaku i učeniku Mikanu Aničiću, mom nekadašnjem prijatelju, studentu likovne akademije, da oseti važnost hilandarske riznice. Da li je Milić od Mačve srpsku nacionalnu tragediju, i tragediju uopšte, razumevao kao umetnik i slikar kroz liturgiju?
Milićevi enetrijeri su fantastični, ponekad sablasni, ispunjeni strpnjom i predmetima zaboravljenim iz okruženja seoskog domaćinstva. Ima i enterijera koji podsećaju na renesansne, i oni su divni. Iz enterijera puca vidik na vrhove brda i planina, na eksplozije belih oblaka, eksplozije svetlosti. Izvesna osamljenost obavija Milićeve enterijere, dobrota podvrgnuta prirodnoj nuždi umetnosti; strašno je lepo. ( "sapela me strašna opmena", "Kraj stare mape", "tajanstveni enterijer", "danka medonosnica pod baldahinom", itd.)
Da li se na ovoj Milićevoj izložbi razmahalo ono što je Geteu nedostajalo u njegovo vreme u slikarstvu : vanredni renesansni pejzaži, nedostatak cele prirode, nedostatak poezije, monumentalnost, veličanstvenost?
*
Veoma slavan u svojoj otadžbini, ali i žigosan, fascinirajući svojom pojavom i svojim slikarskim opusom, Milić je doživeo da njegova izvanredna izložba u Galeriji Kulturnog centra Beograda, ode u Brisel, kao primer stvaralaštva najistaknutije ličnosti savremenog srpskog i jugoslovenskog slikarstva.
Milić je postigao vanredno razvijenu umetničku smelost; njegova maštovtost se ne može porediti ni sa jednim drugim savremenim srpskim i jugoslovenskim slikarom. Milić je izvukao svoje slikarstvo iz intelektulane učmalosti i savremene pomodnosti i trivijalne jednoobraznosti, jednosmernosti, otkrivši na istočnicima žive srpske tradicije stvari vredne pamćenja. Stvarnost je na Milićevim slikama fantasmagorična. U sudaru sa stvarnošću svoga vremena, Milić od Mačve je stvorio slikarstvo koje bukti i u kome ne nedostaje poezija. Jedna začarana srpska oblast, divna i sujeverna na Milićevim platnima, Mačva, progovara naranxastožutim, rumenim, rumenotamnim i višnjevim tonovima, valerima. I vazduh u tom slikarstvu ima aromu, vazduh kroz koji lete ogromni balvani, manastiri, crkve, kule i cveće...
Kroz ovo slikarstvo progovara pamćenje cele seoske Mačve, i krikovi pamćenja Srbije kakva je zaboravljena. Milić od Mačve je apsorbovao mnogo šta podsticajno iz svetskog figurativnog i fantastičnog slikarstva (Brojgel, Boš), iz savremenog (Šejka), i u najboljim svojim stvaralačkim trenucima nadgradio je i dogradio koliko je to dopuštao njegov dar, sve ono što su počeli otkrivati i značajni srpski pesnici (pre svih Popa, Miodrag Pavlović), nastavljajući prekinute niti srpske umetnosti u najširem smislu reči...
*
Činjenica je da je Milić od Mačve bio i pesnik, koga nisam podržao kao kritičar, antologičar...
Milić od Mačve je stvarao u vremenu kada je bio jak pritisak SOCIJALISTIČKE KULTURE, METAFIZIKE, i ovaj se umetnik uspešno odupirao SOCIJALISTIČKOJ METAFIZICI. Milićevo slikarstvo nije tipično religozno slikarstvo. Milić je slikao JAZOVE DUŠE, a u njihovoj blizini je uvek tragedija, koja se ( po Rejmondu Vilijamsu) pojavljuje u prelaznim istorijskim periodima u kojima je vladajući poredak mitologije još aktivan ali ne i moćan, bez dinamičnosti i sposobnosti da se prolagodi novim pitanjima i novim složenostima... Da li je Milić od Mačve, kada je reč o tragediji vremena u kojem je živeo i stvarao, o tragediji nacionalnoj , o tragediji uopšte, tragediju razumevao kroz tragediju ili kroz liturgiju?
*
Kao umetnik, Milić se oslanjao na svet vizantijske i srpske srednjevekovne kulture, pravoslavlja. Uspešniji je u tome bio, kao slikar.
Milićeva imaginacija nije dovoljno istraživana.
Kod Šekspira, zna se, imaginacija je "delimično kontrolisana specifičnom religioznom stvaralačkom vizijom" , čiji "šavovi često pucaju, ona mestimično "procuri" u složenost koja se jedino dinamikom i borbom može prilagoditi osećanju sveobuhvatne sudbine. Ta specifična borba između protesta i usvajanja, između osećanja sudbine i misterije koja je prevazilazi je ono što Helen Gardner smatra "definitivnom tenzijom tragičke umetnosti" ". - Tragedija je u srednjem veku, i do današnjih dana, redukovana na žanr. Redukciju je započeo još Aristotel.
Odnos - RELIGIJA I UMETNOST, kod nas je nedovoljno ispitivan. Tim pitanjem bavio se Nikolaj Berđajev, sasvim uspešno, čini nam se; međutim, knjiga o tom problemu, objavljena 1914. godine, bila je zatrpana lavinom istorijskih događaja; nije čitana; nije dovoljno čitana; nije izvršila očekivani i mogući uticaj. U modernoj umetnosti XX veka postoji ogroman jaz, čitavi jazovi, između mogućnosti tragedije i pravog religioznog uverenja. Ponovljam svoje staro pitanje, staro već četvrt veka i koju godinu više?
Da li savremeni umetnici, umetnici modernog doba, XX veka, slikari, pesnici, kompozitori, tragediju razumeju iz tragedije ili kroz liturgiju? Bilo bi dobro da se može odgovoriti potvrdno; ali u tom slučaju bi vredelo navesti barem nekoliko primera umetnika ili pesnika, čija dela pružaju nesumnjiv dokaz razumevanja tragedije iz liturgije.
Da li je moguće razumeti tragediju iz tragedije? Svetovi se roje oko Gospoda, kao pčele oko procvetale divlje trešnje.
Imaginacija Milića od Mačve stvorila je svetove koji su njegovim savremenicima delovali fantastično. Oni su živeli u jednom svetu koji je potiskivao sve druge, i one nevidljive, osporavajući im očevinu...Milić je bio religiozan čovek, više u slikarstvu, nego u pesmama, ali ne na način jednog Miltona. Uprkos tome Milić Stanković nije razumevao tragediju iz liturgije, na žalost...
( Krajem decembra 2000 )
Miroslav Lukić ISTOČNIK. Odlomci ; godovi, panjevi i strugotina,
25 knj. Umetnosti mahagonija,
Beograd, ZAVETINE: Mobarov institut, 2002, str. 118-123
Beograd, ZAVETINE: Mobarov institut, 2002, str. 118-123
Нема коментара:
Постави коментар