....Vuk je išao, gledao, slušao, beležio, spremao za štampu, štampao, sakupljao pretplatnike i pristalice, organizovao saradnju slepaca i svetskih pisaca, primao nauk od neučenih i nemoćnih i davao nauk učenima i silnima, sokolio saveznike i tukao protivnike. Naše književnike - "diletante" i "fušere", kako ih je nazvao 1834 - upućivao je ne samo na evropske uzore nego i na srpske narodne pesme...
Polanjske godine...Kako ih otvoriti? Uz pomomoć rezerve duha, učenja, Vovenarga? Vuk je bio hrom, kao i pokojni otac jednog od mojih najboljih pripovedača. Zvali su ga Krivi, i ličio je na Lava Tolstoja. Poslednji put sam ga video na jednom bregu iznad klisure sa brojnim unukama i stadom ovaca u težinjavim gaćama... Vuka smatraju obnoviteljem srpske književnosti, reformatorom; a on je došao kad je već sve rečeno, došao je i suviše kasno, posle više od hiljadu godina otkako su Srbi zakoračili u hrišćanstvo, svet i otkako misle. Što se tiče načina života Vukovog, njegovih zagonetki, mana, možda i podvala, i ostalog, od svega mu je ugrabljeno ono što je najlepše i najvrednije. Vuk je samo pabirčio posle prethodnika i najsposobnijih od savremenika...Istorija koja počinje sa njim i traje posle njega, istorija je pabirčenja... Tu istoriju su oblikovale duševne strasti, razum, dva takmaca, dva lažova, dve varalice...Strast i razum uzvraćaju udarce jedno drugom, formirajući obmanu koja je ista, dugotrajna...
.... Među onima koji su se bavili odgonetkama, ostavljajući o tome pisane fragmente, nema ni jednog svedočanstva koje je overeno pečatom veličine čovekove uzvišenosti. Jer su u ovim parohijama na jugu Balkana odvajkada izbegavali da se suoče sa upoznavanjem svoje ništavnosti. A svoju ništavnost treba upoznati konačno i do kraja. Drvo ne poznaje svoju ništavnost : znati za svoju ništavnost, znači biti velik. Sva beda ovog sveta samo svedoči o čovekovoj veličini. To je gospodska beda, beda svrgnutog vladara (Paskal).
Našao sam raskovnik, tamo gde ga niko ovde nije tražio.Paskal je bio sjajan raskovničar; video je dostojanstvo do koga se vredi uzvisiti. Prema čoveku je bio blag i istinit. ...Kakva je himera čovek? kakva novost, kakav haos, kakva protivurečnost? Vrhovni sudija, glupak, crv, čuvar istine, zbir neizvesnosti, slava i zagonetka prirode; ako se hvali, ja ga ponižavam, ako se ponižava, ja ga uzdižem, i uvek mu protivurečim, sve dok ne bude shvatio da je on jedno neshvatljivo čudovište...
Polanjske godine...Kako ih otvoriti? Uz pomomoć rezerve duha, učenja, Vovenarga? Vuk je bio hrom, kao i pokojni otac jednog od mojih najboljih pripovedača. Zvali su ga Krivi, i ličio je na Lava Tolstoja. Poslednji put sam ga video na jednom bregu iznad klisure sa brojnim unukama i stadom ovaca u težinjavim gaćama... Vuka smatraju obnoviteljem srpske književnosti, reformatorom; a on je došao kad je već sve rečeno, došao je i suviše kasno, posle više od hiljadu godina otkako su Srbi zakoračili u hrišćanstvo, svet i otkako misle. Što se tiče načina života Vukovog, njegovih zagonetki, mana, možda i podvala, i ostalog, od svega mu je ugrabljeno ono što je najlepše i najvrednije. Vuk je samo pabirčio posle prethodnika i najsposobnijih od savremenika...Istorija koja počinje sa njim i traje posle njega, istorija je pabirčenja... Tu istoriju su oblikovale duševne strasti, razum, dva takmaca, dva lažova, dve varalice...Strast i razum uzvraćaju udarce jedno drugom, formirajući obmanu koja je ista, dugotrajna...
.... Među onima koji su se bavili odgonetkama, ostavljajući o tome pisane fragmente, nema ni jednog svedočanstva koje je overeno pečatom veličine čovekove uzvišenosti. Jer su u ovim parohijama na jugu Balkana odvajkada izbegavali da se suoče sa upoznavanjem svoje ništavnosti. A svoju ništavnost treba upoznati konačno i do kraja. Drvo ne poznaje svoju ništavnost : znati za svoju ništavnost, znači biti velik. Sva beda ovog sveta samo svedoči o čovekovoj veličini. To je gospodska beda, beda svrgnutog vladara (Paskal).
Našao sam raskovnik, tamo gde ga niko ovde nije tražio.Paskal je bio sjajan raskovničar; video je dostojanstvo do koga se vredi uzvisiti. Prema čoveku je bio blag i istinit. ...Kakva je himera čovek? kakva novost, kakav haos, kakva protivurečnost? Vrhovni sudija, glupak, crv, čuvar istine, zbir neizvesnosti, slava i zagonetka prirode; ako se hvali, ja ga ponižavam, ako se ponižava, ja ga uzdižem, i uvek mu protivurečim, sve dok ne bude shvatio da je on jedno neshvatljivo čudovište...
Miroslav Lukić: Posvećeno drvo: ZAVETINE, 1-2
Beograd: Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, Dela, knj. 29, str. 37-38
Нема коментара:
Постави коментар