....Sa Arhipelaga oklevanja i iluzija, otplovih na ostrvo genijalnih usamljenika. Tamo sam položio zakletvu geniju i posle toga više se nisam obazirao ni na kakve smrtne prepreke, iskidavši sve moje veze života. Obavezu nisam prekinuo za ljubav prijatelja, a prijateljstvo jesam jednom prekinuo za ljubav ljubavi...Tako se činilo. Kažem sada, kada znam da je bila Ružno. Nije mi rodila, jer nije mogla da mi rodi - ni jedno dete, prvo dete ljudske lepote, božanske lepote, umetnost...Ja sam došao iz misterije, ja sam govorio i živeo misterije, a ona u to nikad nije mogla verovati. Ona je verovala u zlatno tele, čvrstu monetu. Bio je to pozni nesporazum - pesnika i žene, koja nikad nije bila dete, pa je i teško mogla da postane potpuna žena...Upoznao sam je prekasno, kao veteranku jednog starog i prekaljenog zanata... Imala je lažno naličje moje Diotime... I kad se osvrnem, gde god pogledam, vidim nizove radosti sahranjenih...
Sada živim na ostrvu genija, na bregovima srca Bogu iza leđa. Volim ovaj zavičaj, koji mi je zagorčao život još u mladosti, posvuda. On ima boju moga srca. Sanjao sam da podignem Muzej žive tradicije; zar nije dovoljna koliba od kamena, drveta, mahovina, bagremlje i žbunje jorgovana? Grmlje kupine i svakojako drugo grmlje?...
Sada živim na ostrvu genija, na bregovima srca Bogu iza leđa. Volim ovaj zavičaj, koji mi je zagorčao život još u mladosti, posvuda. On ima boju moga srca. Sanjao sam da podignem Muzej žive tradicije; zar nije dovoljna koliba od kamena, drveta, mahovina, bagremlje i žbunje jorgovana? Grmlje kupine i svakojako drugo grmlje?...
Miroslav Lukić: Posvećeno drvo:ZAVETINE 1-2
Beograd:Zavetine:Mobarov institut, 2002, Dela Umetnost mahagonija, 29. knj.
Нема коментара:
Постави коментар