Pripajanje Krima nije samo ponovno ujedinjenje ruske nacije, nego je to i početak geopolitičke podele Evrope
Danas je već jasno – da bi se nekad u budućnosti Evropa ponovo ujedinila – sad joj je potrebno da se pravilno podeli
Ako
to ne učinimo, i ne odložimo sve pretenzije i uvrede, sutra ćemo se
neizbežno sukobiti jedni s drugima, i ne više u hladnom, nego u
najvrelijem mogućem ratu. A da bi se to izbeglo – treba zaboraviti na
ambicije i početi razgovor
Da
li je Evo-Atlantik spreman da prihvati podelu Ukrajine i Moldavije na
zone koje pripadaju različitim civilizacijama – onoj koju formira Rusija
i onoj koju on stvara? Iako riskantan, to je sasvim prihvatljiv ishod
današnjeg procesa civilizacijske demarkacije
Države
kao što su Ukrajina i Moldavija mogu imati federativni i neutralni
status, a mogu se na demokratski način deliti tako da nastanu nove
države sa svojim određenim vektorom gravitacije
Rusiji
bi odgovarala bilo koja od ovih varijanti. Ono što nama ne odgovara, to
je ignorisanje našeg civilizacijskog postojanja. A tim pre –
pretvaranje nas u neprijatelja čitavog čovečanstva, prema kojem se još
unapred treba odnositi kao prema svetskom zlu zbog onoga što smo, ili
učinili nekad davno, ili, čak još nismo ni učinili. Eto, takav odnos
prema sebi Rusija više neće dopustiti!
Piše: Boris MEŽUJEV, filozof i novinar
GLAVNE reči koje danas treba da
izgovaraju svi dopisnici i komentatori sa, uslovno rečeno, patriotskih
pozicija –izgleda da su: –Rusija je uzela Krim i Sevastopolj ne od
bratske Ukrajine, iako pometene u osećanjima prema nama, nego od
Evro-Atlantika ne suviše raspoloženog prema Rusiji.
izgovaraju svi dopisnici i komentatori sa, uslovno rečeno, patriotskih
pozicija –izgleda da su: –Rusija je uzela Krim i Sevastopolj ne od
bratske Ukrajine, iako pometene u osećanjima prema nama, nego od
Evro-Atlantika ne suviše raspoloženog prema Rusiji.
Mi ne „otimamo” Krim – naš komadić
Evrope – od bolesnog, nadam se i da nije smrtno, ukrajinskog naroda –
nego od NATO-a, koji se ne slušajući naša upozorenja i opomene sve do
sad polako, ali neumitno približavao ruskim granicama.
Evrope – od bolesnog, nadam se i da nije smrtno, ukrajinskog naroda –
nego od NATO-a, koji se ne slušajući naša upozorenja i opomene sve do
sad polako, ali neumitno približavao ruskim granicama.
Naravno, Kučma, a posle njega Janukovič,
potvrđivali su neutralni status svoje zemlje, ali, kao prvo, poslednji
predsednik Ukrajine nije bio nepokolebljiv u svom neutralnom izboru, a
od sporazuma o asocijaciji sa EU zaustavila ga je samo opasnost
carinskog rata sa Rusijom, drugo, gde je sada Kučma, a posebno, gde je
sada Janukovič? Trebalo je samo da Janukovič odbije da potpiše poznati
sporazum pa da mu zapadni lideri u horu obećaju najveće neprijatnosti. I
treba priznati, nisu ga obmanuli.
potvrđivali su neutralni status svoje zemlje, ali, kao prvo, poslednji
predsednik Ukrajine nije bio nepokolebljiv u svom neutralnom izboru, a
od sporazuma o asocijaciji sa EU zaustavila ga je samo opasnost
carinskog rata sa Rusijom, drugo, gde je sada Kučma, a posebno, gde je
sada Janukovič? Trebalo je samo da Janukovič odbije da potpiše poznati
sporazum pa da mu zapadni lideri u horu obećaju najveće neprijatnosti. I
treba priznati, nisu ga obmanuli.
Da Rusija ništa nije preduzimala, kao
odgovor na prevrat, nova ukrajinska vlada, koja se sastoji samo od
predstavnika zapadnih regiona Ukrajine, uspela bi da potpiše ugovor sa
EU i sporazum sa NATO. Naravno, na Krimu nikada više ne bi bilo nikakve
Crnomorske flote. Harkovski sporazumi iz 2010. sigurno bi bili
raskinuti. O svemu tome jasno je govorio predsednik Rusije u svom
vanrednom obraćanju Federalnoj Skupštini.
odgovor na prevrat, nova ukrajinska vlada, koja se sastoji samo od
predstavnika zapadnih regiona Ukrajine, uspela bi da potpiše ugovor sa
EU i sporazum sa NATO. Naravno, na Krimu nikada više ne bi bilo nikakve
Crnomorske flote. Harkovski sporazumi iz 2010. sigurno bi bili
raskinuti. O svemu tome jasno je govorio predsednik Rusije u svom
vanrednom obraćanju Federalnoj Skupštini.
Suština nije u tome što prema pravu Krim
nije pripadao Ukrajini kao nacionalnoj državi – na kraju krajeva,
Rusija se zbog sopstvene nebrige i gluposti tadašnjih rukovodilaca
odrekla 1991. Krima i drugih ruskih teritorija, a zatim teška srca
podržavala teritorijalnu celovitost svih svojih suseda. Ipak, Ukrajina
sa kojom je Rusija 1994. potpisala Budapeštanske sporazume, uopšte nije
bila ona Ukrajina u kojoj je predsednik svrgnut oružanim ustankom samo
zato što je za pola godine odložio,nepovoljan za svoju zemlju, sporazum
sa Evropskom unijom.
nije pripadao Ukrajini kao nacionalnoj državi – na kraju krajeva,
Rusija se zbog sopstvene nebrige i gluposti tadašnjih rukovodilaca
odrekla 1991. Krima i drugih ruskih teritorija, a zatim teška srca
podržavala teritorijalnu celovitost svih svojih suseda. Ipak, Ukrajina
sa kojom je Rusija 1994. potpisala Budapeštanske sporazume, uopšte nije
bila ona Ukrajina u kojoj je predsednik svrgnut oružanim ustankom samo
zato što je za pola godine odložio,nepovoljan za svoju zemlju, sporazum
sa Evropskom unijom.
Ono što se desilo uopšte ne treba
gledati kroz prizmu rusko-ukrajinske konkurencije – ne treba gledati u
pripajanju Krima nastavak sporova sa Kijevom o ceni gasa i posledica
carinskih sukoba. Ne radi se o konfliktu dve države, radi se upravo o
onom sukobu civilizacija, koji je Semjuel Hantington označio još 1993.
Godine.
gledati kroz prizmu rusko-ukrajinske konkurencije – ne treba gledati u
pripajanju Krima nastavak sporova sa Kijevom o ceni gasa i posledica
carinskih sukoba. Ne radi se o konfliktu dve države, radi se upravo o
onom sukobu civilizacija, koji je Semjuel Hantington označio još 1993.
Godine.
Odmah po objavljivanju poznatog
Hantingtonovog teksta u časopisu ForeignAffairs,moj učitelj, istaknuti
filolog i geopolitičar, Vadim Cimburski, rekao je da je osnovna greška
američkog politikologa u tome što on ne vidi da se – svet ne deli na
različite civilizacije bez ostatka. Između civilizacija, odnosno između
zemalja koje ne sumnjaju u svoju civilizacijsku pripadnost , nalaze se
narodi koji se kolebaju i ne mogu da odrede u koju civilizacijsku
zajednicu treba da uđu.
Hantingtonovog teksta u časopisu ForeignAffairs,moj učitelj, istaknuti
filolog i geopolitičar, Vadim Cimburski, rekao je da je osnovna greška
američkog politikologa u tome što on ne vidi da se – svet ne deli na
različite civilizacije bez ostatka. Između civilizacija, odnosno između
zemalja koje ne sumnjaju u svoju civilizacijsku pripadnost , nalaze se
narodi koji se kolebaju i ne mogu da odrede u koju civilizacijsku
zajednicu treba da uđu.
Takvi narodi koji se od davnina nalaze
između civilizacija bili su zapadni Sloveni. Ali, danas ih je skoro u
potpunosti progutao Evro-Atlantik – ako dodamo izvesnu rezervu u odnosu
na Srbe.
Zapravo, ostale su iznutra podeljene dveizmeđu civilizacija bili su zapadni Sloveni. Ali, danas ih je skoro u
potpunosti progutao Evro-Atlantik – ako dodamo izvesnu rezervu u odnosu
na Srbe.
zemlje Evrope – to su Ukrajina i Moldavija, po rečima mog prijatelja,
Kirila Benediktova, to su Elzas i Lotaringija XXI veka.
Hantington je smatrao da između civilizacija mogu da se povuku
prilično jasne granice – potrebno je samo da se za kriterijum
pripadnosti nekog naroda ovoj ili onoj civilizaciji izabere
konfesionalni faktor.
Jednostavnije rečeno, on je predlagao da se katolici i protestanti
ubroje u jednu civilizaciju – zapadnu, a pravoslavni – u drugu, onu koja
može da se organizuje uz pomoć Rusije. Zvučalo je veoma optimistički –
samo, odmah je isplivalo nekoliko nepodudarnosti.
Ispostavljalo se da je ovaj geopolitičar pravoslavne Gruzine, Grke,
Rumune i Bugare davao Rusiji, za razliku od Tatara i Abhaza. Zatim,
Hantington nije otkrio da postoje razne posredne međucivilizacijske
denominacije – za nas sada najaktuelnije grko-katoličanstvo i samostalna
ukrajinska crkva koja se odvojila od Moskovske patrijaršije.
Pokazalo se da se granice civilizacija ne izvode lako i da je veoma
teško naći jedinstveni kriterijum za njihovo razdvajanje. U tom momentu
činila se kao najviše perspektivna ideja, sa kojom sam se bukvalno do
poslednjeg momenta i ja slagao, a šta ako se taj limitrofni pojas zadrži
u celini, da se ne razbija, a to znači – odreći se od suparništva za te
teritorije, od pretenzija za potpuno pripajanje Ukrajine ili Moldavije
ili EU i NATO-u, ili Carinskom savezu i ODKB. Tada bi mogao da se
izbegne direktan sukob sa Zapadom.
Teško je pretpostaviti šta bi povodom današnje situacije mogao da kaže Hantington koji je preminuo 2008. godine.
Ipak, njegove kolege, najveći politički teoretičari Amerike – Džordž
Fridman, Džon Miršajmer i Henri Kisindžer – odjednom su jedan za drugim –
počeli da dolaze do one iste spasonosne ideje, koju sam ja i niz mojih
kolega iskazivali u novinama „Izvestija” tokom jeseni i zime 2013. –
ostaviti Ukrajinu kao neutralnu tampon državu ne terajući je da se
uključi u neki moćni civilizacijski blok – bilo evropski, bilo ruski.
Oni su, avaj, došli do te ideje suviše kasno, kad je sudbina našim zemljama pripremila drugačiji ishod.
Šta sad činiti? Glavno je – postoji tema za razmatranje sa zapadnim
partnerima, kad prođu emocije i povrati se spremnost za vođenje
konstruktivnog dijaloga. Kojoj varijanti oni sada daju prednost?
Očuvanju ostataka limitrofne zone u krhkom, neutralnom,
federativno-konfederativnom statusu. U principu, to je moguć i
prihvatljiv scenario.
Ili su, pak, spremni da prihvate podelu Ukrajine i Moldavije na zone
koje pripadaju različitim civilizacijama – onoj koju formira Rusija i
onoj koju stvara Evro-Atlantik. To je, iako riskantan, ipak sasvim
prihvatljiv ishod današnjeg procesa civilizacijske demarkacije.
Dakle, u jednom slučaju postojeće limitrofne države ostaju, ali sa
federativnim i neutralnim statusom, u drugom – države se na demokratski
način dele i nastaju nove države sa svojim određenim vektorom
gravitacije.
Ovde je veoma važno da se istakne da bi našoj zemlji odgovarala bilo
koja od ovih varijanti. Ono što nama ne odgovara, to je ignorisanje
našeg civilizacijskog postojanja. A tim pre – pretvaranje nas u
neprijatelja čitavog čovečanstva, prema kojem se još unapred treba
odnositi kao prema svetskom zlu zbog onoga što smo, ili učinili nekad
davno, ili, čak još nismo ni učinili. Eto, takav odnos prema sebi Rusija
više neće dopustiti.
Pripajanje Krima – to nije samo ponovno ujedinjenje ruske nacije, nego je to i početak geopolitičke podele Evrope.
Danas je već jasno – da bi se nekad u budućnosti Evropa ponovo
ujedinila, sad joj je potrebno da se pravilno podeli. Ako to ne učinimo,
i ne odložimo sve pretenzije i uvrede, sutra ćemo se neizbežno sukobiti
jedni s drugima, i ne više u hladnom, nego u najvrelijem mogućem ratu.
A da bi se to izbeglo treba zaboraviti na ambicije i početi poslovan razgovor.
Prevela
Ksenija Trajković, Fakti
Ne radi se o sukobu Moskve i Kijeva – u pitanju je sukob civilizacija
