 |
| Миленковић у породичном миљеу, данас |
Прву збирку песама Милисав
Миленковић објавио је далеке 1966. године, а за нешто више од три деценије овај
се песник није често оглашавао. За то је, очигледно, увек постојао јак повод и
прави стваралачки разлози. Осим тога, пошто је већ песничком обзнаном срећно
пронашао како простор тако и начин певања, овај песник није касније битније
мењао поетичке принципе. То, свакако, собом доноси извесне ризике, пре свега
опасност од једноличности, маниризма и убиствених клишеа, али је и те замке
песник Миленковић срећно избегао мењајући се у формалном а никад у суштинском
погледу.
Свих ових деценија он је остао по
страни, изван књижевних групација, школа, праваца и усмерења. Напросто: био је
(и остао) песник ван шаблона, песник којега није лако ни једноставно сврстати у
одређену категорију или песничко усмерење. Таква позиција, свакако, песнику
доноси низ предности али га, истовремено, држи даље од главне књижевне сцене и
од пуне пажње текуће књижевне критике. Ваља истаћи да овакво место пружа
песнику и знатну предност јер су издвојеност и усамљеност богомдани за певање.
Ових неколико општих напомена не
уводи само у песничко стваралаштво Милисава Миленковића већ истовремено указује
да је реч о песнику чије се особености потпуније могу сагледати једино у широко
конципираном избору. Овако остварен избор је један од могућих и он показује
разноврсност (тематски и мотивску пре свега). Међутим, при компоновању сваке од
ове три књиге изгледа да је основна песникова намера била да укаже на сродност
и доследност у свом вишегодишњем певању. То је разлог што су се у овом
Миленковићевом трокњижју једне уз друге нашле песме (које чине: Родна кућа,
Невесте на Црвеном тргу и Песнички дар) настајале у огромном временском распону.
Оне су не само тематски већ и изразом блиске што је условљавало композицију и
природу овог избора. Заобишавши хронолошки принцип (важан јер указује на мене и
промене и на развојне фазе), Миленковића су, чини се, убедљиви разлози
определили да песме у овом трокњижју организује по сродности, тематској пре
свега.
Он је, свакако, овај избор одредио
као панорамски; широк је, брижљиво је изведен и прецизно сведен, па је омогућен
прегледан увид у вишедеценијско његово певање. Пружена је, дакле, прилика да се
уоче оне тематске целине којима се, с времена на време, овај песник враћао,
допуњавао их и проширивао.
Како је већ првом песничком
збирком пронашао властити простор певања и специфичан израз, Милисав Миленковић
се ни у збиркама које су следиле није битније мењао ни прилагођавао доминантним
поетикама. Па, ипак, његово певање не делује анахроно. Песникова самоувереност
није без покрића и она извире, пре свега, из самосвести, из јасне представе о
властитој позицији и из снажног осећања сопствених стваралачких моћи и
умешности. Моћ и умешност коришћења и упошљавања разнородних животних и
стваралачких искустава (личних и колективних) од великог су значаја кад је реч
о песничком поступку Милисава Миленковића.
Сигуран израз, постојаност у
властитим опредељењима од обележја прерастају у својства, карактеристике па,
временом, и у квалитет песничког текста. Ако се томе дода да је Миленковић
избегао маниризам и укалупљеност и негујући већ освојену форму саображавања,
онда је јасно да је он изабрао тежи, ризичнији пут – за обнову и поступност
упркос заводљивим иновацијама по сваку цену. Модерност овог песника више се
очитује у осећању, а мање у радикалним заокретима, разградњи језика и форми
изражавања. Он показује како се у традиционалним формама и облицима може
исказати нешто ново и, што је веома битно, како га је могућно изразити
осећајношћу новог типа. Нов сензибилитет, особит и особен, струји кроз
Миленковићев стих независно од форме. Осим тога, овај песник суверено влада
различитим метричким обрасцима и његове песме, било да су римоване или
остварене такозваним слободним стихом, имају препознатљиву мелодију.
Миленковићеве песме лако успостављају комуникацију баш као што је и њихов
творац водио плодотворне и уметнички продуктивне разговоре са многобројним
уметничким делима и ствараоцима, потврђујући и тако да поезија нема граница.
Тескобе и трауме савременог човека
овај песник не исказује нервозним, успаниченим и неурастеничним стихом већ, и
кад о тескоби и пометњи живљења пева, он пева сабрано јер хаосу супротставља
песничку утопију и хармонију целине.
Тежња за складом, за равнотежом и
спокојем прожима многе Миленковићеве песме а некима је и разлог настајања.
Можда и због тога, су оне, и кад се дотичу драматичних ситуација, остварене
уједначеном а прибраношћу крцатом песничком фразом.
Још је један препознатљив али не
баш наглашено дат песнички став доследно а дискретно спроведен у овом певању
постављеном, иначе, на солидним основама. Реч је о мотивисаности и прецизности
певања. Скоро свака његова песма почива на некој идеји. По правилу, та је идеја
спуштена у нашу даљу или ближу прошлост (митску, националну, породичну) а,
понекад, она залази и у живо ткиво савремености. То залажење није реда ради већ
да се осветли неки феномен и увек с јасним мисаоно-емотивним одређењем. Надахнуће
којим Миленковић пева, и кад је јако, не заклања одређену идеју већ је само
јасније оцртава и потпуније истиче. Ослобођено патетике и патоса, ово певање је
скоро увек у снажном замаху језика и особене осећајности.
Да би лакше остварио и реализовао
мисаони и идејни набој песме, Миленковић се опредељује за елементе приповедног,
за извесно фабулирање, чак и причу, али увек исказану песничким средствима,
сликама, метафором, симболом, алегоричним и параболичним казивањима.
Миленковић је као песник отворен
према свету и оно што се догађа налази одјека у души песниковој па, сходно
томе, и места у његовим стиховима. Његова је песма отворена, комуникативна,
местимично делује провокацијом, неочекиваним обртом, афектацијом...
Важно је, осим тога, истаћи да се,
упркос актуелности и брзини песничке реакције на спољашње догађаје (или какав
изазов), у његовим песмама никад не губи јак набој нити се, зарад било чега,
жртвују виши циљеви: лепота и склад мисли и осећања, вишезначност казивања и
суптилност ткања у језику, што су примарна својства песме.
Доста доказа у овом трокњижју наћи
ће се за овакве тврдње, а о томе најубедљивије сведоче оне песме које су
настајале на одређене актуелне догађаје. Такве су, примера ради, песме сабране
у збирку Ваздушна опасност саздану и објављену у време агресије НАТО земаља на
нашу отаџбину. Оне су сада разврстане у целине сродне им и блиске тако да је и
ова, као и остале Миленковићеве песничке књиге у овом трокњижју, прекомпонована
а о разлозима таквог поступка, чини нам се оправданог, било је речи у уводним
напоменама. Прекомпоновањем ранијих књига Миленковић је остварио компактније и
уравнотеженије песничке целине а, осим тога, постигао је и завидну
уједначеност.
Милисав Миленковић је одважно,
отресито и, што је у овом случају најважније, поетски сугестивно одговорио на
јак спољашњи изазов. Не чекајући временску дистанцу, он је о данима када смо
сви били мета бруталних напада НАТО авијације оставио узбудљиво поетско
сведочанство. Поистовећујући певање и постојање, он је времену стао на белегу
излажући се као песник многим опасностима и замкама па и опасности да буде
дневно актуалан, песнички детерминисан темом.
Срећна је околност што је дневна
актуалност пропуштена кроз призму личног доживљаја, прожета јаком сугестијом и
премрежена осећајношћу широког дијапазона. Ангажован однос према оваквој теми
је подразумевајући, критички тон такође, али је Миленковић томе додао и завидну
меру осећајности што његовим песмама даје не само особеност већ и несумњив
квалитет.
Елегичан и баладичан тон (примерен
тематском и мотивском) видљив је готово у сваком стиху. Пред песниковим очима
раздешава се један свет и урушава стварност али у његовој души болније одјекује
рушење идеала, ништење неимарства, потирање људскости, рањавање детињства.
Ваздушна опасност је друго име за
стање бездушја на једној, и безизлаз жртве на другој страни. Земља у којој су
без осуде сви жртве, у којој страдају воде, биље, мостови, деца, старци,
незаштићени и немоћни, над којом је ваздушна олуја замишљена и изведена као
казна за непостојећу кривицу, предмет је певања кроз које песник изражава
патриотско и општељудско осећање.
Први део те књиге замишљен је као
дневник: дневник неспокоја и несанице, дневник ума који се опире, дневник о
безумљу које сеје смрт, а у другом делу тихи су разговори вођени разним
поводима и на разним местима. У други део песник читаоца уводи адекватном и
индикативном песмом „Песник у родној кући“. На почетку је, дакле, та песма, а
цео циклус и књигу закључује поново песма о страдању, овог пута смедеревског града.
Тако смедеревски град (рушен и обрушаван) постаје метафора обнове и ускрнућа.
„Невреме над родном кућом бесни“
уводни је стих песме „Песник у родној кући“, и он би могао бити лајтмотив
Миленковићевог певања. Јер, одиста, свет је наш изложен невремену, а људи
страдањима, патњама, уништењу. Из овога се стиха разговетније могу разазнати
узроци трагедије која нас је задесила и с којом се песник, већ по природи свога
бића, не мири. Припремајући овај избор, песник је завршне песме издвојио,
прекомпоновао и по тематској сродности формирао нове, али и оне потврђују општи
утисак, да песник не може остати равнодушан кад други пате.
Тако је и у песмама из збирке
Ваздушна опасност.
Бележећи из ноћи у ноћ, из дана у
дан страданије, Милисав Миленковић је саградио особену стиховану хронику,
згуснуто и чињенично сведочећи. То сведочење показује ширине, размере и дубину
до које је досезало ово разарање и јачину бола у душама људи.
Миленковићева песма није само
сведочанство. Документарност је тек један њен сегмент. Препознатљиви детаљи:
срушени мостови, разорене градске четврти, пострадало становништво, осакаћена
детињства нису само низ потресних слика већ и горка опомена. Песма је прекор и
презир ништавила. Документарност и аутентичност песник подупире прецизним
датирањем песама. Датуми на крају сваке песме двоструко су важни: они сведоче о
времену настанка песама али и о поводу настајања. Тако се лакше разуме њихова
природа, дубље се читаоца доима њихов садржај.
Основна вредност ових песама није
у њиховој документарности већ у надахнућу, витализму, хуманизму и непокорју
укорењеном у нашу традицију.
Усправан и одрешит човек пролази
кроз страшне муке, кроз пакао и носи наду, носи веру певајући песму опомену и
повремено клетву и пркосницу. Та усправност сеже у дубину до „Словенског
летописа“, а у њему се ишчитава ко смо и одакле смо.
Примећено је и критика је истицала
да Миленковићева поезија носи арому одређеног времена и поднебља. Али њене
поруке су универзалне, њен говор је окренут суштинским питањима егзистенције.
Било да је реч о задивљености пред каквом сликом у неком од великих светских
музеја или о разговору с неким познатим делом или уметником, Миленковић је увек
убедљив и истински наднет над оним судбинским питањима којим је обележено
трајање човека. Поднебље Шпаније, пожар у Стагири, сусрет са Хамлетом у Сибиру,
разговор с Јаном Палахом или сусрет са остацима фараонске славе прилика су и
погодан разлог да се, певајући о општем, каже много тога личног и да се, без
егзалтације, истакну лепоте и разноврсности живота диљем земног шара.
Миленковићеве песме су најчешће датиране али и просторно ситуиране, но и да
тако песник не чини, могло би се без много напора одредити не само место већ и
разлог њиховог настанка. Песник на умешан начин уноси боје и арому подручја о
којима (и из којих) пева баш као што уме да на одиста подесан и једноставан
начин употреби какву колоквијалну фразу. То је значајно сведочанство песниковог
умећа. Таква је, рецимо, песма „Балада о пијачном дану у вароши“ или пак песма
„Крађа Јованова“.
У овакву групу сврстане су и песме
које нису тако строго везане за ужи песников завичај већ су настајале на
путовањима, али су по много чему блиске овом тематско-изражајном кругу. Било
је, дакле, ваљаних разлога да се и оне нађу у истој песничкој књизи. Те песме
са путовања су, срећом, много више од стиховних разгледница и егзалтираног
исказа одушевљеног и радозналог путника. Оне исказују задивљеност пред лепотама
света, но у њима је немир, неспокој и стрепња путника који иде отворених очију
и отворене душе. Ту је трепет душе песникове која се, на посредан начин, дозива
са историјом и предачким памћењем.
Упошљавање предачког памћења,
разговори са старинама и наслеђем у стваралачком поступку Милисава Миленковића
заузимају важно место. Лоза Немањића, невреме над Стигом, Свитање Србије али и
рана смркавања у њој, Доситеј и Карађорђе – све је то у овим стиховима нашло
места и одговарајућег одјека, као знамени симбол, као белег и опомена.
Дозивање гласова, прожимање
старина и савремености даје овим песмама општија значења и дубљи смисао.
Дозивање гласова остварује се и кроз певање о нашим коренима, о нашим
задужбинама, светилиштима, збориштима и сабориштима. Хиландар и Пожаревачка
црква у Сент-Андреји као да се изнова, снагом језичке енергије, рађају на
хоризонтима наше свести. Оне у нама буде дубља и сложенија осећања
осветљавајући пут који смо као народ прошли, а временске и географске раздаљине
укидају се у овом појању па у овом лирском путовању кроз времена и просторе
дају обележја свевремености.
Миленковићева књига песама Родна
кућа (једна целина, с разлогом, у овом трокњижју носи и тај наслов) својим
насловом а, посебно, певањем и сложеним порукама одређују укупну природу па и
смисао овог певања. Скоро да би се ово одређење могло узети као именик наше
баштине али и заједнички именитељ песникових настојања и свеобухватних
опредељења.
Кућа као појам присности,
блискости, повезаности и коренитости прецизније се и суштинскије овде осветљава
одредницом родна. То родна упућује на широк спектар значења појма кућа, уз који
је, дајући му дубљи смисао не само у песничком тексту већ и у општем осећању.
Ширину тог спектра, кроз песме обједињене овим насловом, наш песник чини
обимнијим и колоритнијим.
Осим тога, за песника је језик
родна кућа. У језику је митско и збиљско. Због тога и Миленковићева песма, у
коју је спретно уплетено и упошљено предачко памћење ослања и на обавештеног и
у многа знања упућеног читаоца. Она рачуна посебно на оног који је упућен како
у историју тако и у митологију, оног који познаје обичаје и веровања, који има
предзнање из етнологије, историје, религија, који познаје уметност.
Миленковић је настојао да његова
песма, уза све то, повеже и синтетизује многобројна и разнородна искуства. У
срећним тренуцима успевао је у томе што потврђују многе његове песме у којима
се укршта мноштво знања и сазнања, но увек је на првом месту чежња за складом и
савршенством.
Код Миленковића појам куће има
значење сигурности, повезаности, укорењености. У њој је стваралачки огањ. Кућни
темељи, послужимо се насловом једне Миленковићеве песме као за ову прилику не
само најприкладнијим већ и најадекватнијим, солидно су постављени и што је
важно на чврсте и здраве основе само онда кад су ослоњени на нашу баштину, а то
је овде тако. Певање са кућног прага, са изворника језичког, је не само јасно и
разговетно већ и далеко јер се пева изворно, неизвештачено.
Слојевитост и асоцијативност важна
су својства Миленковићевих песама. Певање о родној кући отворило је песнику
различите могућности и он их је, варирајући успешно основну тему, изванредно
искористио. Језик, песникова родна кућа, једино је његово имање. На том имању,
по мери свога дара песник, он гради не само свој дом. У овом случају песникова
родна кућа није раскошна палата већ присан и топао дом широм отворених прозора.
Са њих се види и у даљину, и у дубину.
Прожете јеретичким а, повремено, и
апокрифним казивањем, песме овог песника и на овај начин обнављају сећање и
успостављају везе с нашом песничком традицијом. Дискретност, неусиљеност и
неизвештаченост својства су песничког поступка Милисава Миленковића па су тако
и ова својства дата дискретно.
Посебан круг у овом певању чине
песме које се дозивају са судбинама наших песника и уметника уопште.
Странствовање Црњанског, потуцања и мучеништво Ђуре Јакшића, Доситејева мисија
овде и у Темишвару, лампа Милене Павловић-Барили, сусрет с платнима Милана
Коњовића, прилика су да се песмом ступи на терен живог а, понекад, полемички
интонираног дијалога.
Значајно место у Миленковићевом
певању сабраном у ово трокњижје и поред све отворености и слуха за светске теме
заузимају оне националне. Српска судбина, како је и насловљено једно поглавље у
овом избору, опсесивна је тема песникова. На националне теме, о нашој често
невеселој и трагичној судбини испевао је Миленковић неколико изванредних песама
и сада их је у овом трокњижју природно довео у везу смештајући их под
обједињавајући а вишеструко значењски сложен појам српска судбина.
Миленковићево песничко трокњижје,
компоновано по тематској и изражајној сродности, отворено је и комуникативно
штиво. Јасно се уочава ширина песникових интересовања и усложњавања. Овај избор
потврђује како доследност и постојаност у власти тим песничким опредељењима
тако и отвореност према свему што је ново и изазовно. То је она једна грана
језика која се срећно расцветала особеном мелодијом
Нема коментара:
Постави коментар