Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин,Конрас, Београд 2006; 436 стр.
Знаменити италијански писац Луиђи Пирандело има антологијску драму Шест лица траже писца. Песник Милан Ракић нашао је у Јовану Пејчићу свога писца. Књига Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин, уз Заносе и пркосе Лазе Костића Станислава Винавера, најбоља је књига о једном песнику коју свеколика српска књижевна историја поседује. Винаверова монографија пуна је мини есеја који се могу третирати и као заокружене целине по себи. И из Пејчићеве књиге дају се издвојити неколике целине (понекад се може извршити и повезивање, уланчавање текстова посвећених неколиким актерима који су били судионици Ракићева живота и рада на Косову и Метохији), али су оне далеко „чвршће“, функционалније уграђене у основни текст студије, те се она чита без застајкивања, у једном даху. Иако је стриктно везана за само један, можда најважнији период Ракићева живота, доима се као право енциклопедијско остварење када је о познавању и разумевању једнога писца реч.
У српском народу постоји изрека: Добар јунак, да је човек таки! Доскорашње наше разумевање и тумачење Милана Ракића готово би се могло „покрити“ формулом: Добар човек, да је песник такав! До скора је, посебно после атака београдских авангардних писаца, нарочито надреалиста, на песништво (његове домете и вредности) Јована Дучића и Милана Ракића, Ракићево песничко дело било у незаслуженој сенци Дучићевог, поприлично – сасвим незаслужено – потцењено, погрешно прочитано и растумачено.
У развоју српске поезије често смо имали за ударне песнике одређеног песничког времена по двојицу лирских диоскура. Наведимо најпознатије лирске „парове“: Бранко Радичевић – Стерија (из накнадне читалачке перспективе), Змај – Лаза Костић (и овде се мора призвати накнадни читалачки увид), Јован Дучић – Милан Ракић, Милош Црњански – Растко Петровић, Васко Попа – Миодраг Павловић, Матија Бећковић – Бранислав Петровић... Није било нужно да се њихово песништво „судара“. Осим код два последња примера, критика и публика се јасно опредељивала за једног. Понекад је то доводило до детронизације другог. Јован Дучић се, после затишја и изнуђене – идеолошке – изолације, вратио на велика врата у нашу песничку традицију. Милан Ракић је остао на листи чекања. Супротстављени су, поприлично измишљени и „дорађени“, ирационализам и симболика Дучићева, на једној, и рационалност и превелика јасност Ракићева, на другој страни. Сметнута је с ума исцизелираност Ракићева стиха, његова готово вајарска, и тактилна у највећој мери, сладост певаног, дубина патриотских осећања, мисаоност осећајног и осећајност рефлексивног, ретко остварена – и у европској поезији – синтетичност и концизност певаног. Да се и Ракић почне читати као велики песник, један од најзначајнијих, и најостваренијих, у свеколикој српској поезији (уз Момчила Настасијевића, он спада у ретке песнике који су, окончали властито песничко дело, реализујући замишљено и хтено) допринели су највише Леон Којен својом Антологијом српске лирике 1900–1941 (2001) и, управо, Јован Пејчић – понајвише овом књигом, али не само њом.
Пре ње, Пејчић ће приредити три драгоцене Ракићеве књиге: Над заспалим Српством (2000), Сабране песме (2001) и Песме (2003). Урадиће то максимално акрибично, како и иначе ради, по чему се разликује од других бржих и мање приљежних проучавалаца наше књижевне прошлости. Пејчић има, и када је о приређивачком раду реч, своје писце. Сем Ракића, то је, несумњиво, Јован Скерлић (до сада је, на свој, строго научан начин приредио његову Историју нове српске књижевности /1997/, Писце и књиге, I–III /2000/ и, заједно са Милованом Витезовићем, Српске теме /2000/), а то полако постаје и Бранимир Ћосић. Обдарио нас је новим издањем Десет писаца десет разговара (2002), а припрема и књигу о њему. Ћосићева књига најбоља је књига интервјуа коју српска књижевност има, Јован Скерлић је најбољи заступник – послужимо се синтагмом Владана Стојановића Зоровавеља – ураганске критике, а Милан Ракић је један од врхунских песника наше лирике. Јован Пејчић, дакле, сасвим извесно и програмски, представља и пише само о најбољима.
Пејчићева студија почиње као роман (много романескног сачуваће до последње странице) препун реминисценција, заокружених и функционалних епизода. Главни јунак је, логично, Милан Ракић, али се, поред њега, пред нашим очима зачас обрету и многи други и знани и незнани ликови из наше прошлости. Споменимо неколике најбоље осликане: Григорије Божовић (његово приповедање о Ракићу прави је роман у роману), Јован Ристић, Бранислав Нушић, Стојан Новаковић, Љубомир Ковачевић, Јован М. Јовановић, Светислав Симић, Слободан Јовановић, Јован Цвијић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Никола Пашић, Милан Грол, Исидора Секулић и многи други. Неки су и обичним крокијем пластично приказани. „Роман“ о Ракићу садржи у себи читаву прегршт мини новела у којима се поред њега налазе и неки други знаменити ликови наше већ давне прошлости која је, игром случаја, по страдањима која нас и данас прате, отаджбинском болу којем се не дâ да мине, неизвесној будућности, надама које могу бити изневерене, пропустима и нехотичним грешкама – не само прошлост, већ и слика тренутка у којем јесмо, болна наша садашњост сама.Књига Милан Ракић на Косову на најбољи могући начин отелотворује оно што је књижевнокритичка мисао, почев од друге половине деветнаестог века, најпре стидљиво а касније све гласније и агресивније, заговарала: и критика је литература, књижевна уметност. Књижевна критика и роман два су литерарна жанра. Књига која је пред нама збир је различитих жанрова / „жанрова“, остварење које својим укупним резултатом, и оствареношћу, и симболички показује како се о Ракићу, који је целовита, без иједне напуклине, личност (песник, дипломата, комита, ратник, национални борац, интелектуалац, музички надарен човек), песничка и људска громада, може писати само тако што ће бити активирано све што литература, без икаквог обазирања на жанровске међе, сама собом носи и доноси. Она има местимице и драмски набој. Можемо је читати и као скуп специфичних „дијалога“ које међусобно воде најумније српске главе доба о којем се пише. Њено лирско срце чине Ракићеве, наведене, песме из циклуса На Косову (у књизи су дати и њихови аутографи): „Божур“, „Симонида“, „На Гази-Местану“, „Наслеђе“, „Јефимија“, „Напуштена црква“ и „Минаре“ (осма Ракићева „косовска“ песма – „Кондир“ биће издвојена из овог циклуса, али ће, у исти мах, добити и повлашћен положај у песниковом поетском опусу: уводна је песма Нових песама /1912/, а у Ракићевој завештајној, „коначној“ збирци из 1936. године, у издању Српске књижене задруге – Песме, постаје пролошка песма читаве његове поезије). Њима, по тачној Пејчићевој тврдњи, „живело је и напајало се све Српство“ (стр 151). Ракић је успео у ономе што није пошло за руком многим његовим песничким претходницима: испевао је – додуше, фрагментизован, јегровит, али и свеобухватан у његовој концизности и пригушеној и мудрој симболици – еп, једини какав је могао бити испеван о највећој историјској рани српскога рода.
Погледајмо укратко „историјат“ Пејчићева рада. Милан Ракић на Косову је књига која је сазревала и складала се полако и поступно. У њу су уграђени неколики ранији прилози Јована Пејчића (наводи их у „Библиографији објављених делова књиге“): књига Милан Ракић на Косову (1998), три текста штампана у ранијим критичким књигама нашег аутора: „Моћи уметничке, моћи националне свести. Григорије Божовић: Милан Ракић“ (Простори књижевног духа, Просвета, Ниш 1998, стр. 75–103), „Милан Ракић и Јефимија монахиња“ (Профил и длан, Плато, Београд 2003, 93–103) и „Отац и син: Љубомир и Владета Ковачевић. Једна сахрана у Београду 1912“ (Профил и длан, 119–124), три – „Косово Милана Ракића“ (Знамења и знаци, Апостроф, Београд 2000, 51–58), „Косовске песме Милана Ракића“ (Милан Ракић, Над заспалим Српством, 2000, стр. 7–14) и „Милан Ракић – добровољац“ (М. Ракић, Над заспалим Српством, 75–80) – које писац, зачудо, не спомиње у библиографији, два фељтона: „Конзул, песник, добровољац – Милан Ракић на Косову“ (четрнаест наставака у Политици 1999) и „Милан Ракић на Косову и Метохији“ 1905–1912 (двадесет три наставка у Експресу 2002–2003) и двадесет осам прилога у различитим публикацијама.
Постоји у нашој литератури већ сада нешто што бисмо могли назвати Пејчићевим (односно – највишим) стандардом штампања књига (на овом месту ваља истаћи типографско мајсторство Љубомира Златановића). Књига мора бити лепа и на око (ова је крцата илустрацијама, које су њено саставно и везивно ткиво; оне нам, рецимо, омогућавају да се упознамо и са сликарским делом песникове свастике Видосаве Ковачевић /1889–1913/, најталентованије ученице Бете и Ристе Вуксановића и Марка Мурата; такође и косовским темама Надежде Петровић). Штампарске грешке сведене су на минимум или сасвим укинуте (нисмо открили ниједну). Сви пратећи елементи који научну студију чине заокруженом и комплетном пред нама су: додатак „Књижевни јунак“ у којем је реч о присуству Милана Ракића (као човека и књижевног јунака) у литерарном делу Григорија Божовића, двадесет три документа (између осталих, Ракићеве песме из циклуса На Косову /и аутографи истих/; три текста Григорија Божовића: „Оклопник без страха и мане“, „Мучних дана“ и „Величина Незнаних“; прилози који осветљавају „јунаке“ Пејчићеве књиге; „Прокламација Балканског рата“ краља Петра I Карађорђевића итд.), обиман списак – пажљиво разврстане – коришћене грађе, библиографија објављених делова књиге, резиме на шест језика (српски, енглески, руски, француски, немачки, италијански) и – неизбежан – преглед имена. Пословично научно минуциозан, Јован Пејчић овде је надгорњао самога себе.
Аутор мозаички слаже коцкице, зналачки цитира, вешто компонује. Мото нас ин медиас рес уводи у поједине оделе књиге. Ниједан глас се не издваја/искаче из хармонично разбокореног вишегласја. И оно што је пре Пејчића написано о испитиваном тако је сложено да делује као право откриће. Потом следи аналитичко претресање синтетизоване грађе: повезивање, бацање допунског књижевноисторијског рефлекторског светла, „укрштање“. Ту се појављују – пејчићевска – изворна открића. Милан Ракић на Косову, у најмању руку, двослојна је књига: сводилачка и откривалачка. Зидана је на сигурним темељима: сваки унети податак вишеструко је изваган.Памтимо је као целину, али и по упечатљивим и луцидним детаљима. Скренућемо пажњу на неколике: Милан Ракић као добровољац у чети Војводе Вука; Љубомир Ковачевић на сахрани сина јединца Владете; међународна конференција мира (каква иронија судбине!) 1899. године у Хагу; корекција основне типолошке одреднице Божовићеве литературе (она није књижевност измишљених ликова – како се тврди, већ историјски реализам – како аутор књиге о којој пишемо предлаже); писмо Јована Жујовића Николи Пашићу; Ракићева ходочашћа по српским манастирима, црквама, светињама; песникова љубав за музику; прича о добијеној оштећеној иконици која ће песнику послужити као предложак за песму „Напуштена црква“... Бол који пресеца Ракићеве груди при помисли на Косово и Метохију (Стару Србију), која је не само позорница дешавања радње већ и земља-јунак, колективно биће које пати и нада се, састављено од људи који се и зубима држе за свету земљу на којој од старине живе – налик је на симболичну црну пругу коју налазимо у Андрићевом роману На Дрини ћуприја.
Памтимо, такође, и неколике реченице и синтагме способне да у нама п(р)обуде читав сноп најразличитијих асоцијација. Споменућемо само један пример: Србија је, по кнезу Ферст-Билову, „слепо црево Европе“ које у погодном моменту треба „оперисати“.
Фусноте нипошто нису нешто што се сме прескочити, третирати мање вредним од основног текста. И оне су, заправо – специфичан – основни текст студије. Њихова, формална, издвојеност залога је дијалошког усмерења књиге; оне „разговарају“ са текстом уз који се налазе. Навешћемо, и овде, само један пример из фусноте са стр. 190. у којој је наведен Коста Ст. Павловић, посредством којег сазнајемо како је Ракић проборавио две године као посланик у Копенхагену у исто време када је француску дипломатију у том граду представљао Пол Клодел. Следи најзанимљивије: двојица песника се друже а да притом Француз не сазнаје да је и Ракић поета.
Посебну пажњу заслужује стил којим је књига написана. Одликују га прегледност и јасност. Пун је драмског набоја. Параграфи су, попут оних у делу великог Милоша Црњанског, углавном кратки. Основни модел Пејчићева писања је: битна чињеница = пасус. Лепоту, и лирску, Пејчићеве реченице илуструјемо следећим примером: „Помраченог угледа, само је граф Леополд Берхтолд остао да са престарелим царем још кратко време знаменује државу чија се будућност звала – прошлост“ (стр. 206).
Милана Ракића, „елитног човека“ (Тодор Манојловић), „правог господина – већег него што је иједан у овој земљи“ (Милан Ћурчин), човека који нипошто није био „канцеларијски“ дипломата нити бескрвни песник, Пејчићева књига, која подједнако припада књижевној историји и историји, открива као комплетног човека чија је етика хармонично срасла с поетиком. Поред несумњиве етичности његове поезије, постоји и поетичност његова живота. Наш песник као да је слетео на земљу равно из усмене епике. Не постоји (исти им је извор, исто срце), када је о њему реч, ни трунка сукоба између речи и дела.
Пејчићевом књигом на прави начин започиње библиотека „Грамата“. Камен је бачен са духовног рамена; тешко ће бити достићи остварену мету. У Француској постоји едиција „Писци сами собом“. Милан Ракић на Косову је Ракић Пејчићем. Јован Пејчић је суптилно, психолошки истанчано, максимално акрибично, завирио у душу великог песника, открио скривено, осветлио га из различитих углова, учинио прошлост живом садашњошћу. Једном речју, написао књигу којом Ракић траје као наш савременик, а он сам – Јован Пејчић – легитимише се као будућник наше књижевне историографије.
Душан Стојковић
