ЖИЦА

 Извађена из пепела

..

Слика доста говори. Сто пута више, боље од речи. Нека вас ова тврдња не заведе. Ова жица, извађена из пепела (шпорета, у чијем је пепелу  с краја зиме 2024, нађена; била замотана око неког сувог дрвета, летве ?); жица налик на главу козе, бели цртеж на сивој подлози), ојачана ватром, прекаљена могло би се рећи? Испод ње, види се, гори ватра, коју сам припалио јутрос. Замршена је као потиснуте успомене, неиспричане приче и хронике. Ко ју је произвео? Кинези? Или је у магази од пре пола века? Не уме да говори. Ништа је без нашег домишљања, наше мисли. Да ли је зарђала;  вероватно, ако је била закачена на некој старој капији, салашарској, која је почела да трули; тако је стигла под нашу шупу где складиштимо огрев, пре пар година? Рђу је скинуо пламен. Пламен је дакле користан; пламеном може човек да скине рђу са свог огромног заборава, ако може да подложи себе изнутра. Жица је знак. Ако је савијена и замршена, као наш живот и сећања, и стварност последњих десетак година, покушајмо да је одмотавамо да видимо њену дужину и еластичност; трајност и употребљивост...

Жица, чворови, криви ексери, зарђали алат (мотике, пијуци, крампови, секире, секирчићи, вериге... ако кренете да их загревате пламеном свога сећања...

Не заборавите на идеални и још увек ненаписани најобимнији речник српског језика, стваран вековима, миленијумима: у њему можете да нађете лавиринт српског језика од памтивека и рачве у тами које вас могу повести кроз нерасветљени матерњи језик сигурнијим путем од свих оних лажова од памтивека који би да нас уче памети. И та жица из пепела извађена, коришћена, пламеном чишћена, налик је на феникса, као и језик српски, јер рађа се из свога пепела...