уторак, 2. јун 2015.

Народ звани квочка (1)



Поп Мартин

СЛУЧАЈНОСТИ и ловачких прича које су додатно поткрепиле легенде из овог краја, попут оне о једном богобојажљивом човеку који је случајно откинуо грану а из дрвета почели да цуре златници, има много. Али, наш саговорник не оставља за случајности места. Он има мапе! Поп Мартинове мапе!
- Како чије мапе? - не може да се начуди нашој необавештености. - Нисте чули за попа Мартина?! Тај ти је поп био у чети са 80 хајдука. Радили су они, разуме се, свој посао, скупљали благо, златнике и све то, и закопавали га горе по планинама. На крају, само су тројица преживела, а међу њима и тај свештеник.
Поп Мартин је записао и описао места где је сакривено хајдучко благо. Нису праве мапе као у филмовима, али их "златари" тако зову. Вероватно их није куцао писаћом машином на белим листовима, у каквом се облику данас појављују код "ловаца на благо", а какве су и "Новости", тешком муком, добиле од Зорана Митровића, са обећањем да нећемо да по њима трагамо.
- Ма, и да хоћеш, не можеш да нађеш! Али нећеш, јер земља ради, помера се, није иста као и пре двеста-триста година... Не да злато да се узме. Тамо где је благо, може бити, померила се земља два-три метра. Па, ти копај по кршу ако немаш друга посла - рекао нам је помало сумњичаво.
У "мапи попа Мартина" понегде нацртани знаци, хајдучки, стрелице разне и махом записи, попут овог: "Код места Света Параскева, сокобањско, кад уђеш у цркву, од врата од истока иди до сред цркве и стани, има
камик жут. Под њега товар злата." Или: "Од Власотинце место Паросиљ, ту тражи бунар сантрач од камен бигорљив, у тај бунар спустисмо буре злата." Или: "Спрам Ћеле-куле, нишка околина, има турски гроб, у гроб паре. Ово је Кочин план преведен око 1800. године, истинит."

Отета попадија

ДА не би било забуне ко је поп Мартин, у истоименим мапама нађена је и прича о њему. Он се одметнуо у хајдуке пошто му је Манука-бег отео попадију. Прикључио се, онда, чети војводе Влчана, са намером да се освети бегу. Бегу се осветио, а са хајдуцима хајдуковао, благо закопавао и мапе правио.
- Е, најбоља је знаш која мапа? Кожна мапа! Знаш чиме се пише по кожној мапи? Барутом. Е, да ми је једна таква, што би било право! Али нема. Није да не постоји, постоји, само где да је нађем? Нису лоше ни ове мапе што их ја имам. Само, имају фалинку. Како су их људи прекуцавали, свако је грешио, па уместо слова "а" напише слово "е", уместо "л" напише "к", и ето ти проблема! Није више Реково, него је Раково, па га ти нађи ако можеш.
Да ли је он нешто нашао - питање, више пута постављено, било је узалудно. Српски Индијана Џонс само нас је загонетно гледао.
Добро, Зоран Мирковић има мапе, има добру вољу, веру, а опрема?
- Имам висак и жице. Кад се две бакарне жице укрсте, ту је вода или благо.
- Па, да ли "ради" тај инструмент? - питамо.
- Ради - одговара он.
- И? - Шта и? - Па, јесте ли нашли нешто? - Глупог ли питања! Уместо одговора, стиже питање:
- Знате ли колико дуката стане у литарску флашу? Стане 17 килограма.
На крају дугог преподнева, "Индијана Џонс са југа" признао је:
- Нашао сам стрелицу. Можда је римска, можда је турска.Тешко је установити, јер се облик тог металног врха стреле није мењао.
Није је носио на процену, али зна да за њу може да добије пет-шест евра. То нам је једино и показао. И оградио се:
- Локалитете заштићене законом не пипам. Могу веома лако да те ухвате.
- А када бисте нашли нешто стварно вредно, значајно за историју и нацију, да ли бисте дали држави?
- Па, нисам луд! - одговорио је одсечно.
- А кад би држава платила?
- Па, кад је држава платила?! Има приватника, дају пет пута више.
У сокобањском крају сваки сељак верује да баш на његовом имању лежи скривена ризница. Старо злато и дукати толико су се укоренили у живот овдашњих људи, да кад неко почне да гради кућу, народ каже: "Ено га, нашао ћуп са златом, па кућу диже." Или, ако је послао дете на школовање: "Ма, нашао злато!" Или, ако је купио кола... Иза свега што неко постигне лежи - ћуп.
Вечним сјајем злато голица машту и подгрева наду да ће срећа баш њих помиловати. Још од хајдук Вељка, који је по овом крају хајдуковао, сви сањају исто: да једног дана пронађу скривену ризницу. Не дукат, не огрлицу, диван стари предмет, већ ризницу целу. Трезор! И Зоран Мирковић, само што он признаје:
- Ма, сви траже. И имају. Али, ћуте. И ја исто, јер знаш како се каже: "Што се у кући ради, то се ни у цркви не говори."

МАПА ЗА СЛИКУ
СОКОБАЊСКИ Индијана Џонс ни по коју цену није желео да га сликамо. Ни отпозади, ни са стране, ни да се не види, ма никако! На крају смо се нагодили: уместо сликања, дао нам је мапе попа Мартина.
**

Дружина попа хајдука
Дијана Димитровска, 17.08.2008 Оцена:
5.00 (Гласова: 8)
МИТ и стварност у југоисточној Србији, тешко је раздвојити. Вековима живе складно као једно биће.
С колена на колено овде се преносе приче и тајне о скривеном благу које су хајдуци закопавали по планинским врлетима и пећинама.
У крајевима где су војевали хајдуци, баш уз царски и стамболски пут, сви знају за благо попа Мартина.
Овдашњи народ верује да се негде у врлетима баш близу њиховог места, било у Сокобањи, Нишу, Пироту, Књажевцу, Жагубици... крије ризница попа Мартина или која друга - хајдучка, пре свих, а онда и нека друга, античка.
На исто веровање наилази се и с оне стране границе, где наши суседи, ношени вером, трагају за златом попа хајдука.
Поп Мартин Химовић, каже легенда, одметнуо се у хајдуке због неправде турске власти. У “Бугарској енциклопедији” наводи се да је био војвода, који је живео у првој половини 19. века.
“Појављивао се” или, што би данас рекли, “оперисао је” у местима, како се наводи у енциклопедији суседа, Сливенско, Еленско, Врацанско, Трновско, Пловдивско, Смоленско, Странђанско и другде. У српским легендама, опет, његови крајеви били су пиротски, нишки, лесковачки, сокобањски.
У Србији, народ приповеда да је “поп Мартин из Севлијева” имао лепу жену на коју је био бацио око Манука
-бег. Тај бег стално је наваљивао да му у госте дођу поп и попадија, а када је поп Мартин пристао, догодила се несрећа. После гозбе супружници су хтели да пођу кући, али Манука-бег стао је испред врата женских одаја - у то време жене су седеле одвојено од мушкараца - извадио нож и рекао: - Ова жена више није твоја, него моја.
У време турске владавине, када се сили није смело супротстављати, попу није остало ништа друго него да оде кући сам. Данима је смишљао како да се освети бегу. На крају је одлучио да оде у планину и да се тамо придружи хајдуцима војводе Волчана.
Хајдучија му је добро ишла. Толико добро да је брзо напредовао. Изједначио се са самим војводом. У међувремену, послали су свог човека да ради као кочијаш код Манука бега.
Једнога дана хајдуцима је јављено да се бег спрема да путује са својом породицом у Једрене, преко Габрова (по једној верзији). Напад испланиран до детаља, завршен је успешно.
Заробљеног Манука
- бега одвели су попу Мартину, а жене и децу склонили на сигурно. Међутим, док се Мартин бавио Манука-бегом, јавили су му да је један стражар побегао са женама и децом.
Поп Мартин се разљутио, наредио потеру и убиство стражара.
Али, и други стражар је одлучио да узме жене, а са њима и децу, за себе. Коначно, поп Мартин доноси одуку и наређује масакр: “Побијте све, жене, децу и самог Манука-бега”.
Тако је по овој српској легенди, поп Мартин постао хајдук и тако је озлојеђен нестанком своје жене отимао од Турака све што му је дошло под руку. И наравно, благо и драгоцености сакривао негде по планинама.
У Јужној Србији, међутим, може се чути и ова прича. Поп Мартин је живео у селу Поганово, између Димитровграда и Пирота, близу бугарске границе.
Будући да су поред села стално пролазили турски каравани који су ишли за Цариград натоварени благом и драгоценостима које су сакупили од харача, поп Мартин је окупио хајдучку дружину која је пресретала караване и узимала натраг отето од раје.
Заробљеника није било, све пратиоце каравана су убијали, да се не би сазнало где се караванима губи последњи траг. Злато и драгоцености крили су по пећинама у планини.
При
чало се и да ризницу од непожељних чува необичан механизам: златна змија која би се приликом уласка ненајављеног госта активирала и непозване ударала шиљком у главу.
Поп Мартин је и конструкторе овог механизма убио да нико не би могао да ода тајну.
Годинама, дружба попа Мартина сакупила је тако много блага, па и троја кола препуна златника.
Рутински, побили су све пратиоце, али не и великог, чупавог пса, који се, будући је био истрениран, вратио сам у Цариград. Турци видевши да нема каравана, крену за псом, који их одведе у Поганово.
Тамо, да зло буде веће, цело село отишло у цркву на Велики петак. Турци опколе цркву и затраже од мештана да одају склоништа хајдучке дружине.
Нико ништа није рекао, јер вероватно ништа није ни знао, и Турци тако све побише.
Поп Мартин је, наравно, остао жив, наставио је да харачи Турке, а на самрти је, кажу, рекао да његово злато може наћи само онај ко је спреман да једну трећину задржи за себе, а остале две поклони (погановском) или којем другом манастиру.

БРАНИО ЧАСТ
У “БУГАРСКОЈ енциклопедији” наводи се да је “поп Мартин постао хајдук да би заштитио погажену част пошто му је жена била отета и одведена у град Русе”.
Заједно са војводом Волчаном, наводи се даље, поп Мартин је организовао убиство русенског паше.
Нападао је и пљачкао османске освајаче и неколико пута је похарао царску ризницу. Његови подвизи изједначавани су са подвизима војводе Волчана.

**
Захваљујући широкој територији којом је оперисао поп Мартин,а која је касније подељена на две државе, свештеник - хајдук и његово благо живе у веровању оба народа, српског и бугарског.
Упоредо са легендама, годинама овим подручјима круже мапе које описују места где се налази благо попа Мартина. И с ове и с оне стране границе оне се копирају, преписују, дописују, штампају и смишљају. На једнима су цртежима приказана места где је поп Мартин наводно закопавао благо. Друге речима описују места где треба тражити, треће су праве загонетке јер је потребно решити шифру да би се благо пронашло, а ко је не реши исправно догодиће се неко зло. Заправо, онога ко погреши у решењу загонетке задесиће смрт.
Све су различите, од начина приказа до материјала.
- Сви ми годинама трагамо за благом, решавамо енигме и пратимо знакове које је поп Мартин остављао најчешће урезане у камену - прича Зоран Мирковић, трагач из Сокобање, који нам је дозволио да фотокопирамо једну од многобројних мапа попа Мартина на основу које он покушава да пронађе благо.
Та мапа, заправо, је велика скрипта у којој су наведена потенцијална места са разним благом: дукатима, златницима, сребрњацима, накитом, оружјем... На првој страни су позната места, попут Прокупља, Врања, Сокобање, Топонице... али даље наилази се на топониме који могу бити било где у Србији и Бугарској: Јеленова магаза, језеро Потајно, Гроздин гроб, Јовина магаза, Света Петка... Ови други топоними представљају највећи проблем за трагаче.
- Називи места где треба тражити закопано благо попа Мартина су за Србију уобичајени и могу се налазити на било којој планини, као рецимо магаза Оштра чука, Три чуке, Копривница, Куријачка планина - жале се трагачи.
- У крају око Сокобање, Алексинца и Лесковца, на пример, вели Мирковић, има места која се називају као у мапи, али описи не одговарају ономе што видиш. Три чуке, на пример, у мапи су стене, а у стварности је све пуно шуме. Тешко је уклопити све: и назив и опис места. А можда се и територија променила. Уместо шуме, можда је ту ливада, ако је некад била река можда је пресушила, ако је бунар - можда је затрпан, ако је дрво - исечено је или га је гром уништио... Осим тога, у већини места у Србији постоје ови топоними и дан-данас, или су се некада тако називали.
Већина трагача за хајдучким, али и другим благом, поседује једну од силних реплика мапа попа Мартина. Ипак, сви сањају да се дочепају кожне мапе, јер она је, по њиховом мишљењу, гарант да потиче из периода
када су Турци владали нашим просторима.
- Колико ја знам, нико такву мапу нема, нисам бар чуо, а ако је има, тај сигурно зна где је злато. И сигурно га је већ нашао - каже један од наших саговорника, који, за разлику од Мирковића, није желео да га јавно помињемо. Ни сам није могао да нам објасни зашто, будући да у околини Јагодине сви знају да се он бави послом трагача и да има детектор за метал, који обилато користи.
Једна од мапа попа Мартина, коју је, иначе, тешко читати, јер је нечитка и измешана са бугарским језиком, и без одговарајућих знакова интерпункције који онемогућавају исправно читање и разумевање смисла, наводи попис места где је благо. Уз све то даје и запис пророка Љубе и Смаје:
"Овај попис слушај, све је писано тачно, ако верујеш - то је, ако не верујеш - немој. Кад дође време свако ће се уверити, али много ће времена проћи и доћи ће двадесети век када ће Србија да пропадне од невиђене силе и многи ће народ кроз Србију да прође и сви ће веру да мењају. А то ће од ненадне стране сила да удари и ту ће пола света да страда, а од голема болест ће деца да помру, а после тога ће да нестане царство правог света и земља ће да се очисти од нечасну веру и Турчин ће цели свет да ослободи, јер он само верну војску има, а и он ће своје царство да изгуби и Турска има за три дана да пропадне и то кад сила на поголему удари, тада број 73 дана и та сила мора да пропадне. А ко буде жив нека гледа по ово писмо, не буде ли тачно, немој да верујеш више, јер знај пророк Љуба што каже то све би...
Благо оном ко тада Србин буде, јер највећу слободу ће имати, а суд неће за њега да постоји, Србија ће голема да буде и пет земље у једну ће да буде.... У потпису овог пророчанства стоји Мартин Химовић. Још је написано: Ово је тачно и чекај време и чувај писмо. Крај." Нацртане су стрелице на крсту које означавају "право место".

**
... Људи из ових крајева верују да су мапе тачне и многи од њих, поведени сном о ненаданом богатству, неуморно шпартају планинама тражећи знакове. Често је у мапама написана загонетка коју треба одгонетнути, тако да од њеног решавања зависи исход.
Навешћемо најзанимљивије описе, какав је за село Масурицу,(на интернету смо пронашли да се село налази у близини Владичиног Хана) којом, иначе почиње попис, а за које је записано:
"Тражи Малеково водениче. Над воденицом у лешта гроб воденичарски и паре у гроб. Бука са уста везана са ланац за камен. Види добро, има са обе стране по један крст укован на камен. Од буку пођи навише, нађи устав или савак, стани на савак и прескочи преко воде, ту копај, има једно каче са парама, на паре има сабља са три драга камена, има тефтер са златне корице од седам ока, и два крста и једне теразије златне.
То је само део пута који треба да се превали да би се дошло до неслућене награде... Следе даља упутства: "Пођи више уз воду, ту има један модар, стојећи камен спакован и једна мала, кована воденица пуна са дукати и драги камен. Изађи на мала врата од воденице где има три степеника, ту има борчуга и велика плоча као за мешање хлеба. Под њом је једно каче а у њему паре".
За село Масурица наведено је неколико потенцијалних места где је благо, а међу њима и ово: "Пођи низ реку, ту има стрелиш, камен, а против њега други камен велики као зид. У њему има једна рупа, као прозор, и ту има пара. А рупа је затворена са плочом."
Тешко да неко може да се снађе са оваквим наводима, јер не зна се о којој реци је реч, или о којем потоку, а воденица је било свуда где и потока. Питање је да ли поток још постоји.
Мада има трагача за скривеним благом који не мисле у потпуности тако.
У поп Мартиновој мапи упућује се даље "поштени Србин који верује" да не одустаје од трагања:
"Ајде у Малу планину и тражи Гаргову воденицу она је закачена за ...огањ. Види се док је века и света на пољани, на њој три камена, један другог не удара. На једном је кућа, на другом пловка, а на трећем седам прутова. На воденицу череп просечни, над њим има и два голема, пред воденицом има седам степеника а на средњем један црвен..."
Али, заплет тек предстоји: "Испод воденице има пољана, на пољани три бреста са жилама сплетеним, а преко пута има три гроба турска. Има ту и камен велики као половина пласта. Да се попнеш на њега. Одозго има
искована софра, са седам хлебова, седам кашика и једна велика кашика, једно сомче, две рибе, једна цела, једна пола, пастрмка и један нож и на доле виси млеко и једна срна, и један гроб, до њега плоча, а на плочи рука, испод ње бакрач са беле паре. Тамо има и мачка ћопава у стену.. Седам долина се сабирају, до мачке има плоча и седам степеника, то је по влашком плану, знак да су ту паре."
Како решити ову загонетку у којој је, по наводима поп Мартиновим, на каменој софри исковано пола животињског света плус комплетан есцајг... И шта они уопште значе. Да ли су заиста исковани или се у пренесеном значењу наводе...
Али ни ту се не завршава опис где су паре. Поп Мартин наводи даље: "И не само ту, погледај горе, па ћеш видети рупу као чаша. У тој рупи има квочка и дванаест пилета, једно пиле уједа (или гледа) две змије чији су репови закачени, а ту има подсек за седам коња да се вежу под задње ноге, зазидано има камен као рогошка сплетено, сврати у поток, има два камена као два дирека, и две столице. Погледај горе. Има два седла и две кубуре..."
**
ЋУТАЊЕ
Сви трагачи са којима смо разговарали у сокобањском, јагодинском и нишком крају слажу се у једном: злато сигурно постоји и ако га је неко нашао, тај неће проговорити. Додатан разлог да верују у постојање блага свакако јесте чињеница да је поп Мартин Химовић био историјска личност. Ако је он постојао, онда је имао и хајдуке, верује се четрдесет. Можда их баш није било 40, али било их је доста, пресретали су караване отимали од Турака, али и богатих трговаца сваке расе и вероисповести. А ако су отимали, логично је - имали су. Злато постоји, али где је?

**
ТУРСКО владање и њихово поступање са рајом, највећи је узрок што у Србији, као и у Босни и Херцеговини и у свој Турској, има млого хајдука - писао је Вук Караџић (“Живот и обичаји народа српског”).
Нема тачног податка колико је у то време могло бити хајдука, али, судећи по неправди и зулуму турске војске према српској раји, која се потом одметала у хајдуке јер практично другог избора није имала, рекло би се - доста. Вук Караџић је то овако описивао:
“Кад човек зна да га суд и закон не чувају од силе и неправде, он мора сам да се чува и себи правицу тражи. Казато је да сваки по кога кадија пошаље мураселу мора ићи у варош, ако ли који не смједне отићи, онда му нема другог спасенија него са животом бјежати у шуму; на ђекога узму Турци штогођ зуб, пак мора да бјежи у шуму да га не убију; млогоме Турци отму штогођ, или му учине какаву другу неправду, па отиде у хајдуке да се освети, а млоги отиде у хајдуке само да се наноси лијепих хаљина и оружја по својој вољи”.
У Вукове описе људи који су постали хајдуци спада и Мартин Химовић, поп који се одметнуо у хајдуке после неправде коју су му Турци нанели. Иако су хајдуци отимали од Турака, како је забележио Вук, највећа увреда за њега, ипак, је била када би му “когод рекао да је лопов и пржибаба”.
Хајдуци су отимали од Турака све што су могли, а најрадије су нападали царске караване. Прави хајдук, вели Вук, никада неће убити човјека који му ништа не чини.
Хајдуку се чини срамота отети од сиромаха шта друго осим лијепа оружја, али трговце на путу дочекивати и ударати на куће богатих људи, веле да није срамота.
Стари су хајдуци најрадије дочекивали кад се куд шаљу царски новци, али то сад слабо чине, будући да народ за то опет мора да страда и да плаћа, и послије њих да гони.
Легенда о попу Мартину Химовићу и његових 40 или 70 хајдука (у зависности од краја до краја) који су пресретали турске караване и благо сакривали по пећинама југозападне Србије и источне Бугарске, навела је многе да крену у потрагу за мапама које, наводно, сто посто дају тачан опис места где је благо.
У мапи попа Мартина тако се наводи село Реброво, где “поред манастира Свети... Има једна пећина, кад уђеш има доле, мало зазидано, у њој је јеврејска рука балзамована и у мушему увијена, ту је прстење и драго камење, а то место има Радованов кладенац, а под плочу три килограма пара више кладенца у пећину девојачка коса, а на стени се види манастир Свете тројице.
Више њега у пећини рало и волови и куче унутра и девојка држи китку, у пећини су два пиштоља арнаутска, а испод девојке су паре”.
Покушали смо да од трагача
за хајдучким благом сазнамо како они тумаче овај запис.
- У нашој околини, рекао нам трагач који није желео да ода своје име
из околине Јагодине, нема таквог места Реброво.
Мада, никад се не зна да ли је можда постојало, па му је нестало трага, или му се име временом променило у неко друго. Али, најгоре је што се не види јасно пуно име манастира. Пише само Свети...
Имена манастира и цркава нису се мењала, па би можда та одредница била одлучујућа. Јер се даље наводи манастир Света тројица који се види. Дотле разумем, ово остало је загонетка. Треба је решавати.
Мапа даље даје приказ места Ргоште, “појас Књажевац, испод села има код реке камен налик на мачју главу обрнут на запад, а под њим надоле има трн.(?!) Испод трна, право доле, под земљу, један метар има ћуп од око 20 литара, а супрот ... куд глава гледа на запад у стени била је пећина али зазидана, али на зазиду има крст са стрелом, разидај зид, а испод њега у рупи има товар злата и то је на истој стрели има мала секира, а под њом друге паре... Узми прут и гурај у рупу док не испадну све друге паре. Ово је тачно и стварно куне ти се Мартин Химовић”.
Овај навод, већ је разумљивији. Јасно је где су паре и како до њих доћи. Само је проблем где је место Ргоште. Нема га на карти Србије и околине Књажевца.
- Осим тога, додаје трагач саговорник, може бити да је мапа стварно тачна, али ако је главна одредница био трн, тешко да је он остао на истом месту.

ПОЂИ ДО ИЗВОРА
У околини места које се назива Кесенија - Таша поп Мартин упућује трагаче: Пођи до извора. Кад се нагнеш да пијеш воду, где се ослањаш коленима, ту има три меденика, један преко другог. Ту између речног камења и извора има пет товара.

**
Поздрав свима! Одскора сам прочитао ове ваше приче око "смокове дупке", има ту разних верзија, измедју осталог које су и мени познате. 
Пошто живиму том крају, конкретно у Димитровграду, отприлике су ми позната сва ова нага
ђања. Поједини чланови доста лутају са причама, али има ту доста сличности, али и одступања.
Село одакле потичем је Куса Врана, близу Погановског манастира и Звоначке бање. Планине за које се говори и које сам видео на сликама, јесу Влашка планина и планина Гребен. Изме
ђу њих пролази река Јерма.
Ако има неких интересената, који долазе према овом крају, могу им бити лични водич. By the way бугарин сам по националности и могу доста тога да помогнем око бугарског језика.
Можда је ова тема отишла у застарелост, али ево за почетак толико од мене.

јел знас неста конкретно на "локалитету" земљак? 
у описима зајебанцију представља турски језик бугарски је ма
чји кашаљ

Антика- За те пећине о којима говориш, нисам сигуран на шта мислиш, али могуће да је то "Петерлашка пећина", која је на петнаестак км од Дим-града. Била је под покровитељством државе и колко ја знам било је ту неких прича о њеној заштити, али како је држава отишла у к..., тако је и са том пећином престала прича. Тај локалитет не познајем добро, јер је то у супротном смеру од места где се наслућује "смокова дупка". Село Петрлаш по коме пећина носи назив, јесте у делу који се зове "Забрђе".

А реон уз клисуру реке Јерме је у супротном смеру и зове се "Бурел" и "Дерекул".

Рајан- Турски..ух! Тешко!!! Знам само да напсујем на турски, јер сам то научио због границе:тотлацх:

Љуба- Пут иза Трнских Одоровца, испред моста за Звоначку Бању, који скреће десно, јесте пут који води према мом селу, а то је Куса Врана. Шта с тим?

        = извор: Pop Martinovoblago [Arhiva] - Stranica 2 - Forum




Нема коментара:

ЗАВЕТИНА Непозната Србија

ЗАВЕТИНА Непозната Србија
tumblir

Вредновање.Сазвежђе ЗАВЕТИНА