Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 14. октобар 2011.

Из БЕЛЕЖНИЦА / Бела Тукадруз


 Посвећено мојој покојној мајци Наталији Лукић (1932 - 2002)

... Године послератне. Била жива Јела Буњевчева. Кад ми се родио први син, дошла на повојницу, много лепу капицу јој сашила Зора Кодина, шнајдерка. Без те Јеле нисмо могли да живимо; није нам  ништа  помагала; дође и седи код нас, дође и прича, прича... (Била је беда неописана, послератна; глад; неимаштина.)

            Исто тако и покојна ЉУБИЦА СУЗИНА, сирота, како је Бог дао, нема ни сукњу, ни поле (све на њој подрпано, поцепано).              - Бта Станко, еј, бта Станко! - тако звала мог свекра.
            - Шта је?              - Момир Џелутан, орали смо за кукуруз, куво пасуљ и сланину!              Каква је то  сланина?              - Бта Станко, није мало сладак онај пасуљ и она сланина! Е, па нисмо могли да се најемо!...              - Шта причаш?! Ко једе сада суву сланину? Мора да је била пуна мољаца!...              - Бта Станко, још ти не знаш! Ниси пробо!

            И посвађају се око Момирове сланине... А ја и Јана Цулетова и Љуба Сузина изишле смо, гор на Раскрсницу, да беремо кукуруз. Имале тамо гор многе њиве, прдољине, пусте остале!...А муж ми био на војној вежби... Ива Цуле почео да прави кућу, а нема од чега да је направи.  Нема грађу, нема прозоре, нема врата; нема запрегу
. Живео је под кирију у Цигиној кући. Довео Јану, оженио се; немају ништа. Станко му дао волове, кола, грађу, греде, али да нам Јана помогне око бербе кукуруза. До зоре пожњемо кукуруз у Јасењу, а у свитање већ хитамо уз Жути брег, гор на Раскрсницу... И пошто Јана нема шта да спреми мајстору зидару Бори Живковом за ручак, моја свекрва спреми ручак и однесе мајстору... Па док она све то уради, прође време...Нема свекрве, нема; тек у неко зло доба дође и донесе - сир и вруће погаче...Огладнели смо ми; и мој свекар  Станко и Љубица Сузина опет о Момировој сланини, расправљају се; свекар њој, она њему, јој, посвађаше се - обојица санталудасти!...
Корице часописа "Трећа Србија". (Знак препознавања)


            Чеда Дзрдза, касније прозван Цар Пека,   муж Љубице Сузине, мане је - отишао у Београд. Она отишла Макце, тамо служила три године; дали јој људи паре да гради кућу - три иљаде : онда то биле велике паре. Она те паре завукла у зид старе куће где живела и мишеви их начели. - Јао, бта Станко, што не цркнем, што сам жива!! - Донела те паре. - Дај, бјо те Бог да видим! Мој свекар све те паре залепио, како, не знам. - Бог те убио, зар ниси могла да донесеш код мене да ти ја чувам? Толике године си служила, па да све упропастиш?!  (Узео је мој свекар ствар у своје руке; сазидао јој кућу. Јер била је радна жена, помагала нас... Помагао је сиротињу, све те који су код нас служили. Треба им ово, оно. Овоме неко умро, требају му даске. Ономе оно... Свима је свекар прискакао у помоћ. Ми смо били као нека фамилија. Код нас је увек неко служио. Буњевац, Весела Кадимејина, Нока Шолкина. Ко све није!)


            Опет су се једном на њиви посвађали свекар и Љубица Сузина. За време ручка, Љубица, ваљда од зорта, одједном : Трррррррррт! Кад Љубица прде, Јана поскочи, побеже кроз кукуруз, па вришти : - Иху ху, иху ху! Свекар виче на свекрву : - Ти си изнела овчији сир, да нараниш Љубицу Сузину да ми за ручком прди!  (Циркус по њиви!)...

            Разболе се после Љубица Сузина, јао, Боже, страшна посла : муж је напустио, синови отишли својим путем; нема ко да је гледа; осуђена да умире сама. Један кревет ниско крај земље; цигле, па преко њих стављене даске, на томе спавала... Син јој Миле отишо код неке Влајне у кућу, тамо у Горњи Звижд, и не долази... (Тај Миле кресао је лисник код нас Преко Пека за козе и овце, био велики вир у Лакомици, крај нашег имања, већа вода, јер је ниво подигао Српачки јаз; вирови зелени, дубоки, пуни рибе. И он креше лисник секирчетом и косиром  на врх  јаовине, па се загреје, умори, озноји, и неочекивано скочи у вир боооо! - Е, Миле, бјо те Бог! - каже свекар. Миле плива ко куче по виру, изишо, па се цери. - Што ниси казо да ћеш да скочиш, зар и ти да ме кидаш? Буд си један у мајке, ја мислио да си пао и сломио врат. Оћеш да изазиваш судбину, да Љубица прецркне?! ) (Миле креше гране, ја скупам и пакујем у снопове, после оставимо по ливади да се просуше, па донесемо код куће и упластимо да имамо за овце и козе преко зиме.)...


            Разболела се Љубица и стално помиње Милета. - Неће да дође! Неће да дође!..
            Било Богојављење, кувају се питије. А Љубица се разболела, лежи; а ја не знам све то. Сазно мој свекар, па каже - Болесна Љубица, узми тањире с питијама и друго, па јој однеси, обиђи је! (Изгледа да је ухватио неки грип. Само кашље, кашље, пљује. Није имао ники да води рачуна о њој, да је гледа, да је води код лекара, од страоте да је погледаш!) Полијем ону собу у којој лежи, био земљан под, почистим, избацим боклук, умијем је, ватру јој подложим, јер ни ватру није имао ко да јој потпали...Нема куј ни воду да јој донесе. Одемо на стублину, на Точак, и донесем јој воду. Два крчага. - Кумо, ел ти тешко? - Јао, кумо, тегоба, тегоба...само би воду пила!

            Ставила сам  пањ у  шпорет да ватру држи, па је питам кад ћу да пођем :              - Кумо, ел ћеш моћи да устанеш и да туриш дрва кад ово сагори?              - Јао, стави што више, куј зна да л ћу моћи?

            Свети Јован, студен. Друге вечери, значи, умрла. Дошао Миле код нас, а ја га питам : - Ел горела ватра, кад си дошо? - Горела, после сам и ја туро! (Умрла без иког, без човека!)

            Сарана...каква сарана кад немају ништа? Немају брашно, месо, ракију, даске, одећу  укопну. Па мој свекар вуч од наше куће горе на Точак - све, све што треба за сарану. Нико други неће да помогне, не!              Био петак кад умрла, па посно. На сарани, осим Милета и нас - нико други!  Да Бог сачува... Кад прошла сарана, Миле дотерао код нас у авлију пет оваца. - Ујка Станко, ево ти ове овце, ја немам да ти платим што си ми помого да сараним матер...
          Станко га погледа, па рече : - Бре, Миле, те овце да узнеш и да отераш и да продаш. И да чуваш паре, немој да их спискаш! Сад немаш више матер, а отац ко зна где је! Ја нећу да те оглобим!... Али Миле неће ни да чује. И скоро се посвађаше он и мој свекар. Миле на крају одвоји једну овцу калушу, као да је и сад гледам, и каже : - Е, ову, Ујко, узми, а ја ћу ове четири да продам!

            Муж јој, Чеда Дзрдза, запалио кућу, једва смо је угасили, па побегао за Београд. И није се враћао годинама. Шта је он тамо радио - ко зна? Вратио се неколико година после Љубичине смрти, па око Пека. Ловио рибу, од тога живео...Живео бедно, све док и он није умро... А Миле је ретко навраћао у село. Ветар - капа...Где га видиш, ту га пиши...              Сећам се, то је било још док се Миле није био оженио...Миле оде, ветар - капа, па га нема... Љубица сазидала кућицу, ту у којој је живела и умрла. Један прозор, једна врата. Било и таванче са баџом. И доће  Миле касно ноћу. - Нане, нане, отвор врата! - Црко да Бог да, нећу! Де с био дојако?              Миле, шта ће, попне се на таван. А Љубица изађе, па га зове. - Миле, Миле, сиђи, уђи сине, у собу!              То ни она причала. - Док он не дође, ја запевам, запевам, а кад  он дође, ја закључам врата!...              Бог да јој душу прости....

Нема коментара:

Подели

Share |