Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 21. март 2014.

Ne radi se o sukobu Moskve i Kijeva – u pitanju je sukob civilizacija









  • Pripajanje Krima nije samo ponovno ujedinjenje ruske nacije, nego je to i početak geopolitičke podele Evrope

  • Danas je već jasno – da bi se nekad u budućnosti Evropa ponovo ujedinila – sad joj je potrebno da se pravilno podeli

  • Ako
    to ne učinimo, i ne odložimo sve pretenzije i uvrede, sutra ćemo se
    neizbežno sukobiti jedni s drugima, i ne više u hladnom, nego u
    najvrelijem mogućem ratu. A da bi se to izbeglo – treba zaboraviti na
    ambicije i početi razgovor

  • Da
    li je Evo-Atlantik spreman da prihvati podelu Ukrajine i Moldavije na
    zone koje pripadaju različitim civilizacijama – onoj koju formira Rusija
    i onoj koju on stvara? Iako riskantan, to je sasvim prihvatljiv ishod
    današnjeg procesa civilizacijske demarkacije

  • Države
    kao što su Ukrajina i Moldavija mogu imati federativni i neutralni
    status,  a mogu se na demokratski način deliti tako da nastanu nove
    države sa svojim određenim vektorom gravitacije 

  • Rusiji
    bi odgovarala bilo koja od ovih varijanti. Ono što nama ne odgovara, to
    je ignorisanje našeg civilizacijskog postojanja. A tim pre –
    pretvaranje nas u neprijatelja čitavog čovečanstva, prema kojem se još
    unapred treba odnositi kao prema svetskom zlu zbog onoga što smo, ili
    učinili nekad davno, ili, čak još nismo ni učinili. Eto, takav odnos
    prema sebi Rusija više neće dopustiti!



         Piše: Boris MEŽUJEV,  filozof i novinar         
GLAVNE reči koje danas treba da
izgovaraju svi dopisnici i komentatori sa, uslovno rečeno, patriotskih
pozicija –izgleda da su: –Rusija je uzela Krim i Sevastopolj ne od
bratske Ukrajine, iako pometene u osećanjima prema nama, nego od
Evro-Atlantika ne suviše raspoloženog prema Rusiji.
Mi ne „otimamo” Krim – naš komadić
Evrope – od bolesnog, nadam se i da nije smrtno, ukrajinskog naroda –
nego od NATO-a, koji se ne slušajući naša upozorenja i opomene sve do
sad polako, ali neumitno približavao ruskim granicama.
Naravno, Kučma, a posle njega Janukovič,
potvrđivali su neutralni status svoje zemlje, ali, kao prvo, poslednji
predsednik Ukrajine nije bio nepokolebljiv u svom neutralnom izboru, a
od sporazuma o asocijaciji sa EU zaustavila ga je samo opasnost
carinskog rata sa Rusijom, drugo, gde je sada Kučma, a posebno, gde je
sada Janukovič? Trebalo je samo da Janukovič odbije da potpiše poznati
sporazum pa da mu zapadni lideri u horu obećaju najveće neprijatnosti. I
treba priznati, nisu ga obmanuli.
Da Rusija ništa nije preduzimala, kao
odgovor na prevrat, nova ukrajinska vlada, koja se sastoji samo od
predstavnika zapadnih regiona Ukrajine, uspela bi da potpiše ugovor sa
EU i sporazum sa NATO. Naravno, na Krimu nikada više ne bi bilo nikakve
Crnomorske flote. Harkovski sporazumi iz 2010. sigurno bi bili
raskinuti. O svemu tome jasno je govorio predsednik Rusije u svom
vanrednom obraćanju Federalnoj Skupštini.
Suština nije u tome što prema pravu Krim
nije pripadao Ukrajini kao nacionalnoj državi – na kraju krajeva,
Rusija se zbog sopstvene nebrige i gluposti tadašnjih rukovodilaca
odrekla 1991. Krima i drugih ruskih teritorija, a zatim teška srca
podržavala teritorijalnu celovitost svih svojih suseda. Ipak, Ukrajina
sa kojom je Rusija 1994. potpisala Budapeštanske sporazume, uopšte nije
bila ona Ukrajina u kojoj je predsednik svrgnut oružanim ustankom samo
zato što je za pola godine odložio,nepovoljan za svoju zemlju, sporazum
sa Evropskom unijom.
Ono što se desilo uopšte ne treba
gledati kroz prizmu rusko-ukrajinske konkurencije – ne treba gledati u
pripajanju Krima nastavak sporova sa Kijevom o ceni gasa i posledica
carinskih sukoba. Ne radi se o konfliktu dve države, radi se upravo o
onom sukobu civilizacija, koji je Semjuel Hantington označio još 1993.
Godine.
Odmah po objavljivanju poznatog
Hantingtonovog teksta u časopisu ForeignAffairs,moj učitelj, istaknuti
filolog i geopolitičar, Vadim Cimburski, rekao je da je osnovna greška
američkog politikologa u tome što on ne vidi da se – svet ne deli na
različite civilizacije bez ostatka. Između civilizacija, odnosno između
zemalja koje ne sumnjaju u svoju civilizacijsku pripadnost , nalaze se
narodi koji se kolebaju i ne mogu da odrede u koju civilizacijsku
zajednicu treba da uđu.
Takvi narodi koji se od davnina nalaze
između civilizacija bili su zapadni Sloveni. Ali, danas ih je skoro u
potpunosti progutao Evro-Atlantik – ako dodamo izvesnu rezervu u odnosu
na Srbe.
Zapravo, ostale su iznutra podeljene dve
zemlje Evrope – to su Ukrajina i Moldavija, po rečima mog prijatelja,
Kirila Benediktova, to su Elzas i Lotaringija XXI veka.

Hantington je smatrao da između civilizacija mogu da se povuku
prilično jasne granice – potrebno je samo  da se za kriterijum
pripadnosti nekog naroda ovoj ili onoj civilizaciji izabere
konfesionalni faktor.


Jednostavnije rečeno, on je predlagao da se katolici i protestanti
ubroje u jednu civilizaciju – zapadnu, a pravoslavni – u drugu, onu koja
može da se organizuje uz pomoć Rusije. Zvučalo je veoma optimistički –
samo, odmah je isplivalo nekoliko nepodudarnosti.


Ispostavljalo se da je ovaj geopolitičar pravoslavne Gruzine, Grke,
Rumune i Bugare davao Rusiji, za razliku od Tatara i Abhaza. Zatim,
Hantington nije otkrio da postoje razne posredne međucivilizacijske
denominacije – za nas sada najaktuelnije grko-katoličanstvo i samostalna
ukrajinska crkva koja se odvojila od Moskovske patrijaršije.


Pokazalo se da se granice civilizacija ne izvode lako i da je veoma
teško naći jedinstveni kriterijum za njihovo razdvajanje. U tom momentu
činila se kao najviše perspektivna ideja, sa kojom sam se bukvalno do
poslednjeg momenta i ja slagao, a šta ako se taj limitrofni pojas zadrži
u celini, da se ne razbija, a to znači – odreći se od suparništva za te
teritorije, od pretenzija za potpuno pripajanje Ukrajine ili Moldavije
ili EU i NATO-u, ili Carinskom savezu i ODKB. Tada bi mogao da se
izbegne direktan sukob sa Zapadom.


Teško je pretpostaviti šta bi povodom današnje situacije mogao da kaže Hantington koji je preminuo 2008. godine.

Ipak, njegove kolege, najveći politički teoretičari Amerike – Džordž
Fridman, Džon Miršajmer i Henri Kisindžer – odjednom su jedan za drugim –
počeli da dolaze do one iste spasonosne ideje, koju sam ja i niz mojih
kolega iskazivali u novinama „Izvestija” tokom jeseni i zime 2013. –
ostaviti Ukrajinu kao neutralnu tampon državu ne terajući je da se
uključi u neki moćni civilizacijski blok – bilo evropski, bilo ruski.


Oni su, avaj, došli do te ideje suviše kasno, kad je sudbina našim zemljama pripremila drugačiji ishod.


Šta sad činiti? Glavno je – postoji tema za razmatranje sa zapadnim
partnerima, kad prođu emocije i povrati se spremnost za vođenje
konstruktivnog dijaloga. Kojoj varijanti oni sada daju prednost?


Očuvanju ostataka limitrofne zone u krhkom, neutralnom,
federativno-konfederativnom statusu. U principu, to je moguć i
prihvatljiv scenario.


Ili su, pak, spremni da prihvate podelu Ukrajine i Moldavije na zone
koje pripadaju različitim civilizacijama – onoj koju formira Rusija i
onoj koju stvara Evro-Atlantik. To je, iako riskantan, ipak sasvim
prihvatljiv ishod današnjeg procesa civilizacijske demarkacije.


Dakle, u jednom slučaju postojeće limitrofne države ostaju, ali sa
federativnim i neutralnim statusom, u drugom – države se na demokratski
način dele i nastaju nove države sa svojim određenim vektorom
gravitacije.


Ovde je veoma važno da se istakne da bi našoj zemlji odgovarala bilo
koja od ovih varijanti. Ono što nama ne odgovara, to je ignorisanje
našeg civilizacijskog postojanja. A tim pre – pretvaranje nas u
neprijatelja čitavog čovečanstva, prema kojem se još unapred treba
odnositi kao prema svetskom zlu zbog onoga što smo, ili učinili nekad
davno, ili, čak još nismo ni učinili. Eto, takav odnos prema sebi Rusija
više neće dopustiti.


Pripajanje Krima – to nije samo ponovno ujedinjenje ruske nacije, nego je to i početak geopolitičke podele Evrope.


Danas je već jasno – da bi se nekad u budućnosti Evropa ponovo
ujedinila, sad joj je potrebno da se pravilno podeli. Ako to ne učinimo,
i ne odložimo sve pretenzije i uvrede, sutra ćemo se neizbežno sukobiti
jedni s drugima, i ne više u hladnom, nego u najvrelijem mogućem ratu.


A da bi se to izbeglo treba zaboraviti na ambicije i početi poslovan razgovor.


Prevela
Ksenija Trajković, Fakti




Ne radi se o sukobu Moskve i Kijeva – u pitanju je sukob civilizacija

понедељак, 17. фебруар 2014.

Priča o gospodinu Grogu / Stevan Bošnjak





Stevan Bošnjak



Priča
o gospodinu Grogu


Dunji i Sibinu









Pantropska trilogija



Bio jednom...

♫♫♪♫
Gospodin Grog  






U vreme o kom je ova priča, Gospodin Grog beše kefte dunj ezrul, mornar zvezdane galije koja je zasemenjivala strane svetove čineći ih pogodnim za život ljudi, ili je, opet, ljude činila pogodnim da žive na stranim svetovima. Ovo gore↑, je faza oporavka gospodina Groga posle tri dana umakanja i bućkanja u melemu pantropijskog bureta. Vidimo da gospodin Grog nema usta, ali zato ima par velikih pantrop ušiju, kojima može da cvrkuće bilo kojim ptičjim jezikom.
Ta se novostečena sposobnost zove nepričava (pantropsko ćutalo), dragocena je na svetovima Plave struje, uglavnom naseljenim domorodačkim pticama i  došljacima (pantropima), a posledica je boravka u melemu pantropijskog bureta.






2.

Gospodin Grog je, po izlasku iz gorepomenutog melema, neodređeno dugo vremena proveo sedeći na grani omiljene sekvoje od fraktalskog origamija, gledajući sunce na zalasku. Sećao se kako je mnogo godina ranije, pre doba galija, pobegao od jednog neprijatnog slona, visoko podignute surle, koji ga je dugo jurio kroz hol Medicinskog fakulteta u Nišu, verovatno zbog nedovoljnog učenja anatomije sisara u zimskom semestru...tako je, tada student Grog tumačio taj krajnje čudni događaj, što je takođe bilo čudno, možda i čudnije od samog događaja. Kad je, nekako, na jedvite jade od slona pobegao na prvi sprat, tamo se na njega sručila podivljala banda nedobronamernih, krajnje nevaspitanih, pravih dripaca od crvenookih, dežmekastih pacova. Kad je upitao Ganešu, koji se baš upravo tada beše dogegao iz jednog povećeg jabukara:
-Šta to bi, kume Ganiša?–
Moji ljudi za nove događaje-,
odgovorio je Ganeša, bodući kljovom sočnu jabuku, stavljajući slasne komada u brkata usta, uz ne baš božansko mljackanje.
-Morao je kume neko da te prizove pameti!
Ti od komplikacija, nisi video očigledno, sve si mi kumašine podunjaisao i posibinio...!-
Dodao je, pojevši uz plod jabuke i ogrizak, a semenke pune slasne gorčine sažvakao je sa posebnim zadovoljstvom.
Po okolnim brdima, tad su pojurile pruge purpurnog odsjaja.
Blede mrlje žutih zraka, zgaslog utočišta svetlosti, prekrio je hladni sjaj dolazeće tame. Brda su se naglo uzdigla u noć ka belom plesu zvezda. Mrak je došao sa poslednjim sevanjem na obzorju prekrivenom paperjastim oblacima.Visovi su tiho šumeli, preplićući grane pitomih šuma po terasastim padinama. Oživela su i tri meseca maestra Htevihi, prorok-oca teraforme i prvog pantropa, skačući sa noćnog neba kao veseli jarići po bledoj zemlji. Kupali su je mekom bojom narandže, zgomilanom tmušom umbre po horizontima, pasažima sijene u odbljescima mađente koja se povlačila pred nadirućim grudvama noći.
Gole senke šaputale su pod plavičastom koprenom hladne, prigušene svetlosti, ili su to samo dva topla, zaljubljena lista razmenjivala hlorofilne poljupce u tami...
i svet se tada rasplinuo u Ovalnom čekanju...
to je ono: kad sa severa sveta dođu tmasti obrisi noći i u njima dubok, topao strah kakav majke planete nikada nisu upoznale.
Noćnim nebom tada bi, kao gusti gejziri zelene svetlosti zaplovile galije i on im je, dobijajući prepoznatljiv kefte izgled prevlačenjem nepričave preko lica, kroz taj tamno tirkizni sirup, otisnuvši se lagano sa sekvojine grane, radosno poletao u susret.

3.
Gospodin Grog, je kao što rekosmo, bio mornar zvezdanih galija. Na dalekim plovidbama., video je sablasti od čiste plazme u sažižućim vatrama limesa kapetana Nikoruga Niklhaga, prvog kefte ezrulija koji je onuda prošao...kroz prste mu je tekao pesak drugih svetova, oštrih plavičastih krzavih ivica, koji je zauvek čuvao tragove stopa i sećanja.

Sada je pripovedao deci sačinjenoj od najsuptilnijih fraktala, u tihoj osami, ovog preuređenog sveta, samotnog i uzvišenog, lepog i strahovitog, baš kao i muzika Maksa Pejna...sada je, sa čašicom groga u ruci, pripovedao na kraju duboke tišine čak i jednoj pitomoj Fajgenbaumovoj vatri sa ognjišta, koja se beše baš razgorela lepo krckajućim zvucima, mirišući smolama kvalitetnog drveta...pripovedao je i jednom dobrano nacvrcanom huslički, koji mu je, dremljivom pažnjom, slušajući ove, njemu istina poznate ali uvek ponovo zanimljive priče (ta zajedno su oplovili uzduž i popreko Plavu struju), iz dvolitarke stalno dosipao vatreni grog...
-...budte dobri panje Grogže-
otpevušio bi taj plavoperi Husit...
pa bi dosuo...
pa opet:
-...budte dobri panje Grogže-...
pa opet...pa ponovo, pa...
pa dobro !
Ne dobija se nadimak, uostalom, zbog par čašica!!!

4.

Pripovedao je pan Grog, rođeni moji, pored ostalog i o Aji.
Tako taj svet zvahu njegovi prvi stanovnici, a Venusija je nazvahu kefte dunj ezruli, došljaci zasemenjivači.
Prastanovnici behu Uloi, čuvari dida, huslička i tarakava na tirkiznim ispašama, koje su se širile u beskraj pod narandžastim oblacima Aje.
Dide su mirisale kao Kenzo, kao slatko od lubenica. Bile su to razdragane, simpatične i pomalo luckaste, pričljive plave lopte prepametnog paperja od najfinijeg baršuna, koje, od svega, najviše vole da se slade tirkiznim bostanom pod raspevanim narandžastim nebom. Bostan je tamo najbolje rastao slušajući nebeske sonate, kao čistu religiju raspevane atmosfere.

Husličke behu rođeni pevači, trubaduri beskrajnih  stepa Aje. Pevali su lepe pesme, prigodne svakoj prilici, radosti il duševnoj boli, razdraganom društvu il samoći. Pesmom su i lečili. Jutrom to behu razdragane pesme, kao kad jata slavuja iz rosom ovlaženih džbunova poleću u samotno pesmoiščekujuće nebo. Uveče, tihi su letargični zvuci opuštali, kao devojke u belim i plavim lanenim haljama, koje samom pojavom i mirisnim dodirom deluju lekovito i vode u zdrav, okrepljujuć san...
Tarakave behu  snovodelje.
Tkali su snove lepe kao vučja brula, finije od velura, mekše od baršuna il kadife, samo im je zeleni prolećni lahor bio međa.
Dobronamernost tarakava beše ravna samo njihovim snovodeljskim moćima.
Bez njih bi, samoća, koja je na novim svetovima razarala duše onih koji dođoše, te duše i razorila.
No, tarakave tu behu.
Uloi čuvahu husličke kao dobrotu, tarakave kao lepotu, dide kao plemenitost, po zelenim ispašama svesti... činili su to zbog jedinstvene sposobnosti: Uloi naime znahu kad treba stati sa dobrotom, kad sa lepotom, a kad sa plemenitošću, zato što svet nije samo raspevan i milosrdan, lep, dobar i plemenit,.
Zato što na svetu ima onih od kojih husličke, dide i tarakave, dobro i lepotu, plemenitost i raspevanost, treba sačuvati.

5.

Pripovedao  je gospodin Grog o svetovima koje je video nekada u arhipelazima mladosti.
Otada je imao osećaj neke stalno prisutne nedefinisane čežnje, određene neužurbane nedovršenosti, osećaj koji je puzao ivicama svesti mrmoreći nekim vlastitim unutrašnjim govorom da je neka bitna dogodovština za kokpitom one galije, koja je brodila nebom zelenim kao melasa od nane, još bila nedovršena.

Kako je gospodin Grog pričao, kako se tuga sećanja, umišljenog ili naravskog, povećavala ili smanjivala, tarakave su se tako trepereći šuškavo skupljale, svojim plavkastim paperjem, oko njega, ili se pak udaljavahu radosnim usklicima olakšanja!
-Ples plavi za pana Grogža!
Ples plavi!-
Suze, onako poluskrivene, kao slučajne, tad bi zastale u oba gospodin Grogova oka, čak i u onom kog nije više bilo, izbila ga eksplozija pogona pred vratnicama Aje, ni dve svetlosne godine od dokova matične luke u Ciriskaniju !

Metafizička deca sačinjena od najfinije stohastičke pene učvršćene fraktalnim kopčama Braminog kondenzata, tada su razumevala suze gospodina Groga.
One koje su kapale i one kojih nije bilo, a najgušće su i najslanje bile.
Stisli bi se ti stohastički majušci uz njegova kolena, zamišljajući međuzvezdane ponore, strašne zmajeve koji među njima lunjaju sladeći se brodovima i njihovim posadama i mljackaju i srču galije: ssssssssus, srrrrrrrrk...grrrrrrrrunč...
I nije ih začudilo zatim, kad je gospodin Grog rekao da se te najstrašnije nemani, koje brode tamnim vodama, istim onim kojima i zvezdane galije plove, zovu susovi i grunčevi.
Okom od čiste introspekcije sve su to videli, jer sve što slušahu u boje se pred njihovim znatiželjnim očima pretvaralo.
Reči su postajale mesta, brojevi brda, reke i uzvišenja. Mirniji ili glasniji izgovor iste gospodin Grogove reči izazivaše poplave i kaskade boja sve različitijih što modulacija glasa više beše...
A i vatra poče da dobija pridavljenu plavkastu boju gašenja!
I ona je slušala.
-Ne slušaj, nego grej!-
podviknu joj Huslička, i vatra, kao što je i red zaplamsa razdraganim plameno zlatnim i jarko crvenim tonovima po ivicama skoro belim od jarila.

6.
Aja!
Dremljivi mališani, okupljeni oko kolena gospodina Groga, kao oko vatri prastarih ognjišta, upijali su pomno svaku njegovu reč, pokret, uzdah, pogled nekud odlutao pa se u to nakratko zakovao:
Umesto atoma fraktali!
Fraktalski atoli, arhipelazi lepi kao dobre duše!
Neka je čežnja tamo...i miris i boja...i zov daljine... i zvuk brodske sirene, kad u magli nestaje kopno, pa tuli ka noći, ka nedođijama iza debelog mora...
zove kao ona ruka koja maše sa obale...
ona ruka koja sa obale maše tebi, samo tebi...
pa je sve manja ta ruka...
pa je sve umornija, a ti se samo moliš da ostane tamo na molu u znak pozdrava...da te se seća...
da se ne okrene, da ne ode pre nego što zakrivljenost planete učini svoje!!!
Pa bi zastao...
pa bi rekao:
-O!
Kad bi ponovo...
kad bi ponovo!-
A tarakave su opet počele :
-Ples plavi za pana Groga-
Gospodin Grog bi, prenuvši se, nastavljao:
-Pod tri meseca lišće razgovara u tami.
Veličanstvene glasove vetrovi nose..
noćnim skakuću tamo livadama.
Tihe su tamo šume i koraci kroz njih su tihi, i smireni, i pobožni...žurbe nema.
Toliko je lepote da stalno zastajkuješ i uživaš i ushićen si sve krasnijim i krasnijim noćnim prizorima.
Kaplju tamni maslinastozeleni tonovi kroz pegave blede mesečeve mrlje...odasvud tiha, pred san, pesma majušnih cvrkutana, crvenih carića nad utihlim šumama, po kojima počinje da pada kiša...ona topla, rominjava, koja može i da ne prestane!
Pesma carića se u oblake kišne pretvara, u kreste talasa, u kormorane i ribe u šašu, uranja u vode ispod trske, podivlja nad talasima kao albatros nad olujama...

Zatim je zaćutao...
i deca su ćutala, san ih je već hvatao.
Fraktali su mrmoreći zobali misli kroz tamu, skupljajući ih kao kvočka piliće...
i Husličke i Tarakave su ćutale.
Husličke su ćutale plavo, ćutanje Tarakava beše pak sličnije prigušenom, gustom svetlu akvarijumskog zelenila.

Deca behu brzo usnula, što se videlo po dubokom, šumnom disanju...iza tog šumnog disanja bi jedan nov svet pun avantura gospodina Groga, a koji se jednostavno zvao:

San

Gospodin Grog stajaše na pramcu galije, koja je hvatala krstastim, belim jedrima najbrže vazdušne struje!
Galija brzo uđe u nekakve mastiljave vode u kojima je pod blagim, iskošenim svetlom spavao jedan ušuškani arhipelag !
Odasvud se čulo: cccccccc...
pa opet: ccccccccc...
to je C nekako bilo zeleno ali je i modro plavo bilo, tako se valjda tamo, na tom arhipelagu sanjalo !!!
Zatim su ono zeleno i modro plavo nekako odjednom, postali tamna planinska šumetina Konga, tako dobro ušuškana, zajedno sa brzacima i nilskim konjima jedne velike i po svemu sudeći divlje reke, u džinovskom trupu galije gospodina Groga.
Taj Kongo i ta prašuma...
ali i plave gorile su...bile...pa, primerene veličine...!!!
I gle!
Na najvišu katarku se pope jedan indios i kao vilinski konjic raširi svoja pompezna zelenkasta krila sa narandžastim i krv crvenim žilicama, nad terasu provincijskog hotela u dremljivoj varošici, koja se tako lepo beše skrasila, sa svim njenim letargičnim stanovnicima, na prvoj palubi galije.
Bakarnoputi indios mašući tada svojim prekrasnim krilima,  laganim smaragdnim pokretima, odlete sa terase provincijskog hotela, u jedan lep sunčan dan...dan u kom usnula deca, od pene želja sanjaju taj, baš taj dan.
Bio je uostalom to i onaj dan u kom je gospodin Grog, u nekoj od svojih brojnih gusarskih dogodovština i avantura, u primerenom duelu gusarskim sabljama, ostao je bez jednog oka...ali!
Tu beše i vrt teškog mirisa begonija i orhideja. Okruženje koje je tako prijalo trojici pigmeja iz Konga i gospodinu Grogu, koji, kao što videsmo, beše ustvari odvajkada dobro prikriveni gusar, onaj istinski, neizmišljeni dvonogi, jednooki kapetan: Cccccccc...

Tad suze radosnice, te suze olakšanja, (i gusari vole javnost), potekoše iz onog jednog oka gospodina Groga i te guste gusarske suze sad, kao hranljiva čorba, zalivahu korenje one prašume Centralnog Konga, koja se beše tako udobno ušuškala na prvoj palubi gusarske galije.
Lišće prašume je veselo treperilo osveženo novim sokovima, maštalo je slasno, gusto, svetlo i hranljivo: kako kroz snove plavih džinovskih gorila teče zeleni hlorofil...i bilo je svud još, po brojnim kajutama, mnogo poljubaca van svetla i mnogo je još sunca i ljubavi bilo nad  šumama zaljubljenog lišća.
Duge su, kao krune krunisane glave, krasile mnoge vodopade koji su padali kroz šume kojima je sada plovila galija dospodina Groga.
Napolju, istina, beše ledena vasiona, ali će i njeno pošumljavanje doći na red, maštali su snovi zelenog korenja i plavih gorila...sve će jednom...
i zeleno...
i...plavo...
i oni pred tim lukama u koje uplovljavahu njihove galije.

***
Gospodin Grog već odavno beše prestao da pripoveda.
Napolju poče jače da pada fraktalni sneg.
Dve Fajgenbaumove zimovke krstokljunke kljunićima zakucaše o prozor.
Studeno!
Gospodin Grog ih pusti unutra.
One ga nakratko pozdraviše sa par prozeblih crkuta, protresoše krilca krasnih boja, upijajući svakim perom prijatnu toplinu utihle kajute ušuškane u ledenu tišinu duboke šume.
Sneg je nekad bio...
i sad je padao po...
sećanjima!
***
Vatra je baš lepo pucketala u kaminu.
Mirisalo je zdravo drvo.
Goruće cepanice su krckale nestajući u narandžastim, toplim zagrljajima.
-Hajde,-
reče gospodin Grog Fajgenbaumovim krstokljunim zimovka­ma, milujući njihova već topla telašca...
-hajde da se sad zajedno sećamo...-
Preko usta zatim navuče ćutalo, a zimovke zacvrkutaše veselo i nadugačko, svoju priču.


***

Huslička Husit Plavy, na svete Zima
Leto Teraforme Tri Pervy Tri Tri




Objašnjenja:

Itrospekcija, samoposmatranje
Plava struja, svetovi na limesu kapetana Nikoruga Niklhaga, prvog kefte ezrulija, prilagođeni za život ljudi ili pantropa
Teaformiranje, prilagođavanje stranih svetova ljudima, pre svega atmosferskim procesuiranjem.
Atmosfersko procesuiranje, stvaranje atmosfere slične zemaljskoj na stranim svetovima,
Pantropija, prilagođavanje ljudi uslovima života na stranim svetovima. Pantropijske izmene se vrše u melemu pantropijskog bureta.
Pantropijsko bure, izmenjivač ili procesor fiziologije.
Ciriskani, najlepši arhipelag u poznatom svemiru. Otkrio ga gospodin Grog i nastanio se na jednom njegovom svetu-ostrvu.

Ganeša, bog novih događaja. Himera čoveka i slona, čovek slonovske glave, jaše na pacovu.
Fajgenbaum, matematičar, tvorac sveta fraktala.
Maks Pejn, junak serijala stripova za razmišljanje, tokom brojnih avantura prati ga  atmosferski procesuirana muzika( vetrovi od sonata, lahori od bluza i soula, plavi raspevani gromovi Yello...)
Husit, pripadnik pokreta Jana Husa reinkarniranog u pantropijskom buretu.
-Frakatali, osnovni gradivni elementi ne samo fizičkih svetova, zasnovani na ponavljanju iste ideje u različitim oblicima i spratovima stvarnosti
Bramin kondenzat, svet iz kog dolaze brojevi i  fraktali
Umbra, sijena, mađenta, boje
Kokpit, upravljačko mesto
Kajuta, kabina


понедељак, 20. јануар 2014.

Ћурувијин убица исечен на комаде па бачен у цев у Жаркову!



BEOGRAD – Osoba koju je prepoznala udovica Slavka Ćuruvije
Branka Prpa najverovatnije je Zoran Ristović Prika, nekadašnji pripadnik
Jedinice za specijalne operacije! Po svemu sudeći on je jedan od
dvojice direktnih izvršilaca ubistva, koga je Branka Prpa, jedini
očevidac zločina, navodno prepoznala na mestu ubistva.


Slavko Curuvija 660x440 650x433 Ćuruvijin ubica isečen na komade pa bačen u cev u Žarkovu! Nažalost, on neće biti u prilici da posvedoči i odgovara za ovo ubistvo jer je
pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima ubijen, odnosno masakriran 2001.
godine. - Ristović je čovek kog je pomenula Ćuruvijina udovica kada je
govorila o tome da postoji drugi izvršilac. Ona je dajući iskaz u
policiji posle petooktobarskih promena opisala upravo Ristovića, koji
je, međutim, ubrzo nakon toga ubijen, 2001. godine. Njegovo telo bilo je
izmasakrirano, a bili su mu odsečeni jezik i uši, što je bila jasna
poruka ubica – navodi izvor Naših novina.
Telo Zorana Ristovića Prike pronađeno je u cevi kanalizacionog
ispusta u Žarkovačkom potoku 5. juna 2001. godine. Likvidiran je hicem u
potiljak posle višednevnog zverskog mučenja.
Izvor: Kurir

Ћурувијин убица исечен на комаде па бачен у цев у Жаркову! - Правда

Подели

Share |