ЛОГ

Из БЕЛЕЖНИЦА

2011-10-14T00:05:00.000+02:00

Посвећено мојој покојној мајци Наталији Лукић (1932 - 2002)

... Године послератне. Била жива Јела Буњевчева. Кад ми се родио први син, дошла на повојницу, много лепу капицу јој сашила Зора Кодина, шнајдерка. Без те Јеле нисмо могли да живимо; није нам ништа помагала; дође и седи код нас, дође и прича, прича... (Била је беда неописана, послератна; глад; неимаштина.)

Исто тако и покојна ЉУБИЦА СУЗИНА, сирота, како је Бог дао, нема ни сукњу, ни поле (све на њој подрпано, поцепано). - Бта Станко, еј, бта Станко! - тако звала мог свекра.
- Шта је? - Момир Џелутан, орали смо за кукуруз, куво пасуљ и сланину! Каква је то сланина? - Бта Станко, није мало сладак онај пасуљ и она сланина! Е, па нисмо могли да се најемо!... - Шта причаш?! Ко једе сада суву сланину? Мора да је била пуна мољаца!... - Бта Станко, још ти не знаш! Ниси пробо!

И посвађају се око Момирове сланине... А ја и Јана Цулетова и Љуба Сузина изишле смо, гор на Раскрсницу, да беремо кукуруз. Имале тамо гор многе њиве, прдољине, пусте остале!...А муж ми био на војној вежби... Ива Цуле почео да прави кућу, а нема од чега да је направи. Нема грађу, нема прозоре, нема врата; нема запрегу. Живео је под кирију у Цигиној кући. Довео Јану, оженио се; немају ништа. Станко му дао волове, кола, грађу, греде, али да нам Јана помогне око бербе кукуруза. До зоре пожњемо кукуруз у Јасењу, а у свитање већ хитамо уз Жути брег, гор на Раскрсницу... И пошто Јана нема шта да спреми мајстору зидару Бори Живковом за ручак, моја свекрва спреми ручак и однесе мајстору... Па док она све то уради, прође време...Нема свекрве, нема; тек у неко зло доба дође и донесе - сир и вруће погаче...Огладнели смо ми; и мој свекар Станко и Љубица Сузина опет о Момировој сланини, расправљају се; свекар њој, она њему, јој, посвађаше се - обојица санталудасти!...

Корице часописа "Трећа Србија". (Знак препознавања)

Чеда Дзрдза, касније прозван Цар Пека, муж Љубице Сузине, мане је - отишао у Београд. Она отишла Макце, тамо служила три године; дали јој људи паре да гради кућу - три иљаде : онда то биле велике паре. Она те паре завукла у зид старе куће где живела и мишеви их начели. - Јао, бта Станко, што не цркнем, што сам жива!! - Донела те паре. - Дај, бјо те Бог да видим! Мој свекар све те паре залепио, како, не знам. - Бог те убио, зар ниси могла да донесеш код мене да ти ја чувам? Толике године си служила, па да све упропастиш?! (Узео је мој свекар ствар у своје руке; сазидао јој кућу. Јер била је радна жена, помагала нас... Помагао је сиротињу, све те који су код нас служили. Треба им ово, оно. Овоме неко умро, требају му даске. Ономе оно... Свима је свекар прискакао у помоћ. Ми смо били као нека фамилија. Код нас је увек неко служио. Буњевац, Весела Кадимејина, Нока Шолкина. Ко све није!)

Опет су се једном на њиви посвађали свекар и Љубица Сузина. За време ручка, Љубица, ваљда од зорта, одједном : Трррррррррт! Кад Љубица прде, Јана поскочи, побеже кроз кукуруз, па вришти : - Иху ху, иху ху! Свекар виче на свекрву : - Ти си изнела овчији сир, да нараниш Љубицу Сузину да ми за ручком прди! (Циркус по њиви!)...

Разболе се после Љубица Сузина, јао, Боже, страшна посла : муж је напустио, синови отишли својим путем; нема ко да је гледа; осуђена да умире сама. Један кревет ниско крај земље; цигле, па преко њих стављене даске, на томе спавала... Син јој Миле отишо код неке Влајне у кућу, тамо у Горњи Звижд, и не долази... (Тај Миле кресао је лисник код нас Преко Пека за козе и овце, био велики вир у Лакомици, крај нашег имања, већа вода, јер је ниво подигао Српачки јаз; вирови зелени, дубоки, пуни рибе. И он креше лисник секирчетом и косиром на врх јаовине, па се загреје, умори, озноји, и неочекивано скочи у вир боооо! - Е, Миле, бјо те Бог! - каже свекар. Миле плива ко куче по виру, изишо, па се цери. - Што ниси казо да ћеш да скочиш, зар и ти да ме кидаш? Буд си један у мајке, ја мислио да си пао и сломио врат. Оћеш да изазиваш судбину, да Љубица прецркне?! ) (Миле креше гране, ја скупам и пакујем у снопове, после оставимо по ливади да се просуше, па донесемо код куће и упластимо да имамо за овце и козе преко зиме.)...

Разболела се Љубица и стално помиње Милета. - Неће да дође! Неће да дође!..
Било Богојављење, кувају се питије. А Љубица се разболела, лежи; а ја не знам све то. Сазно мој свекар, па каже - Болесна Љубица, узми тањире с питијама и друго, па јој однеси, обиђи је! (Изгледа да је ухватио неки грип. Само кашље, кашље, пљује. Није имао ники да води рачуна о њој, да је гледа, да је води код лекара, од страоте да је погледаш!) Полијем ону собу у којој лежи, био земљан под, почистим, избацим боклук, умијем је, ватру јој подложим, јер ни ватру није имао ко да јој потпали...Нема куј ни воду да јој донесе. Одемо на стублину, на Точак, и донесем јој воду. Два крчага. - Кумо, ел ти тешко? - Јао, кумо, тегоба, тегоба...само би воду пила!

Ставила сам пањ у шпорет да ватру држи, па је питам кад ћу да пођем : - Кумо, ел ћеш моћи да устанеш и да туриш дрва кад ово сагори? - Јао, стави што више, куј зна да л ћу моћи?

Свети Јован, студен. Друге вечери, значи, умрла. Дошао Миле код нас, а ја га питам : - Ел горела ватра, кад си дошо? - Горела, после сам и ја туро! (Умрла без иког, без човека!)

Сарана...каква сарана кад немају ништа? Немају брашно, месо, ракију, даске, одећу укопну. Па мој свекар вуч од наше куће горе на Точак - све, све што треба за сарану. Нико други неће да помогне, не! Био петак кад умрла, па посно. На сарани, осим Милета и нас - нико други! Да Бог сачува... Кад прошла сарана, Миле дотерао код нас у авлију пет оваца. - Ујка Станко, ево ти ове овце, ја немам да ти платим што си ми помого да сараним матер...
Станко га погледа, па рече : - Бре, Миле, те овце да узнеш и да отераш и да продаш. И да чуваш паре, немој да их спискаш! Сад немаш више матер, а отац ко зна где је! Ја нећу да те оглобим!... Али Миле неће ни да чује. И скоро се посвађаше он и мој свекар. Миле на крају одвоји једну овцу калушу, као да је и сад гледам, и каже : - Е, ову, Ујко, узми, а ја ћу ове четири да продам!

Муж јој, Чеда Дзрдза, запалио кућу, једва смо је угасили, па побегао за Београд. И није се враћао годинама. Шта је он тамо радио - ко зна? Вратио се неколико година после Љубичине смрти, па око Пека. Ловио рибу, од тога живео...Живео бедно, све док и он није умро... А Миле је ретко навраћао у село. Ветар - капа...Где га видиш, ту га пиши... Сећам се, то је било још док се Миле није био оженио...Миле оде, ветар - капа, па га нема... Љубица сазидала кућицу, ту у којој је живела и умрла. Један прозор, једна врата. Било и таванче са баџом. И доће Миле касно ноћу. - Нане, нане, отвор врата! - Црко да Бог да, нећу! Де с био дојако? Миле, шта ће, попне се на таван. А Љубица изађе, па га зове. - Миле, Миле, сиђи, уђи сине, у собу! То ни она причала. - Док он не дође, ја запевам, запевам, а кад он дође, ја закључам врата!... Бог да јој душу прости....

МОЛИТВА ЗА СРПСКИ НАРОД

2011-09-09T10:30:00.000+02:00

Знак препознавања;Прозори Заветина

Спаси, Господе, народ свој, и спаси мене.

Ако не спасеш народ Твој и мој, а спасеш мене, ја ћу се у Рају осећати у туђини.

Услиши, Господе, молитву праведника Твојих Саве и Немање, те грешни народ спаси Твој, иако је грешан.

Како си спасавао Јерусалим од незнабожаца и кривоклетника, тако спаси и Београд од безверника, да се гласи спасење од Тебе, а не од људи.

Изнеможе народ Твој од чекања, не кушај до краја стрпљење његово, Господе. Господе, изнеможе народ Твој од чекања.

Сва се земља покри труповима верних Твојих, не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим.

Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље.

Смилуј се, Господе и спаси народ свој, са мном или без мене.

Амин.

Владика Николај Велимировић

Извор http://www.crkvenikalendar.com/molitvenik.php

Драгослав Срејовић као догађај / Петар Милосављевић

2011-08-24T11:39:00.000+02:00

Несумњиви знак препознавања

Релационизам артефаката Лепенског Вира; одломак

Логос као однос елемената станишта

Прва Срејовићева скица, она која представља урбану целину Лепенског Вира, показује неколико особина које се тичу логоса. Ово су Срејовићеви налазиЧ

а) Насеље Лепенског Вира, представљено на слици, показује да је у његовом уређењу вођено рачуна о правцима комуникације. То су оне изукрштане "улице" чије је правце Срејовић означио стрелицама.

б) Сва станишта су била окренута Дунаву,

в) Сва станишта су била окренута ка сунцу.

Све ово што смо рекли потврђује да је било логоса (у значењу реда) у односу човека према околини и према свету у којем живи, као и према другом човеку.

Сличне односе показује и друга овде пренета Срејовићева скица. Она показује да је у трапезоидном облику станишта садржана и симетрија (два дела станишта су на симетричан начин истоветна). Такође, она показује и да је у градњи бочних линија станишта поштована и пропорција: једна и по дуж чини ту као и другу бочну линију........

Видети више: https://sites.google.com/site/zavetinegalerija/

Брњичка река...

2011-02-28T17:32:00.000+01:00

Брњичка река, водопад

Брњичка река представља и највећи водоток у оквиру Националног парка. Ту је и насеље Раковица са десетак салаша које цивилизација једва да је дотакла. Старих салаша има и на Црном врху (624 мнв), одакле се пружа предиван поглед на Национални парк, Дунав и Румунију, и један је од најлепших видиковаца овог краја. Овде је и пећина Гаура Веи (Велика рупа), једна од ретких у овом делу парка која представља изазов за авантуристе.

Видети више:http://www.golubac.rs/sr/obilasci.php

Академија алхемије ( у оснивању)

2011-02-09T11:59:00.001+01:00

Академија алхемије
у оснивању

Према миту, Академ, атински херој, Диоскурима је показао, где је Тезеј сакрио њихову сестру, Хелену. Почетком четвртог века п. н. е. Платон је своју филозофску школу – једну од бројних потоњих академија, основао у гају посвећеном Академу. Настава у Платоновој академији обухватала је поред филозофије, математику, астрономију и природне науке. Деловање Платонове академије имало је пет раздобља: Старија академија (платонистичко-питагорејска), Средња академија (школа грчког филозофа Аркесилаја), Нова академија (школа филозофа Карнеадеса), и четврта и пета (еклектичке академије, Филон и Антиох).

Цар Јустинијан I, укинуо ју је као паганску установу 529. године, после хиљаду година постојања.

Академије су оснивали мецене, у античко доба, да окупљају научнике, књижевнике и уметнике, у Александрији. У средњев веку академије су осниване спорадично и углавном на дворовима. Палатинска академија у Ахену на двору Карла Великог, академија у Палерму на двору Фридриха I I, у доба хуманизма и ренесансе, у Италији, академије су се шириле као филозофске академије и оне које се баве проучавањем народног језика и народне књижевности.

Академија алхемије је чедо српског ренесанса, који је у извесном засенку скоро читав минули век. Та Академија није ни Француска академија у Паризу, ни Енглеско краљевско друштво у Лондону, ни Руска царска академија у Петрограду, ни Српска академија наука и уметности у Београду.

Изгледа да је као могућност обелодањена пре дванаестак година, у једном позамашном зборнику, штампаном као библиофилско издање. Реч је о Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, I, Београд: Заветине, 1998, 462 стр.; 30 цм. И о уводном тексту, Алманах алхемичара, штампаном на стр. 3-7......

Видети више:

https://sites.google.com/site/zavetineagregat/hot-news-1/pristup

Иницијатива за оснивање АКАДЕМИЈА АЛХЕМИЈЕ

2011-02-04T18:55:00.001+01:00

У оснивању

Знак препознавања

ЗАВЕТИНЕ су пре непуних 11 година покушале да оснују Књижевно друштво ЗАВЕТИНЕ Плус ултра, које би, поред осталог, потпомогло "очување и ширење живе традиције, књижевности и алхемије, антропологије, упоредне религије, старог и новобалканског наслеђа, општекорисног за све слојеве српског народа и човечанства, исконске културе, националне и светске "
... Књижевно друштво би се старало "да се открива закопано народно благо у најширем смислу речи; да се временом оснује Музеј живе традиције (регионални: Звижда и Хомоља, с - и Србије), у коме би се чували трагови традиционалне културе овог поднебља и Балкана; да припомогне општој обнови народног духа, ширења класичних књижевности, словенских, и светских; да издаје зборнике, алманахе и појединачна дела; да организује сусрете компетентних и смотре народног и уметничког стваралаштва. "

"Друштво ће вршити свој задатак издајући, најмање једанпут годишње Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, часописе, и низ других књига према својим могућностима .... Друштво располаже средствима: улозима чланова оснивача и улагача, поклонима и завештањем , приходима од продатих књига и каматом од сталног капитала.Стални капитал чине: поклони и завештања за то одређени и улози чланова добротвора.Књижевно друштво ће примати и нарочита завештања, намењена помоћи ФОНДАза изградњу АКАДЕМИЈЕ АЛХЕМИЈЕ, као и за издавање дела појединих српских књижевника, или за издавање какве друге капиталне књиге.Основу за почетак рада чини приход од тиража: 60 примерака првог издања антологије српске поезије 20. века несебичан МУЗЕЈ, 30 примерака 2. допуњеног издања исте антологије, 10 примерака Аламанаха за живу традицију, књижевност и алхемију, 1 / 1998. и 20 примерака 3. издања Музеја немогућег Ратара Мирослава Лукића, књижевника из Београда, родом из села Мишљеновца у Звижду. "

Иницијативу за оснивање овог Друштва потписало је 15 писаца, професора, студената, ученика, добротвора и оснивача уочи Богојављења 2000. године. Иначе, објављена су и Правила тог Друштва и ко може бити члан: "Друштво ЗАВЕТИНЕ Плус ултра има чланове: Оснивач, који плаћају 1 / 3 просечне плате у земљи, једном годишње; Добротвор, који плаћају према својим новчаним могућностима једном за свагда, или једном годишње; улагач, који даје годишњи улог, у висини колико одреди Управа.Нови чланови се бирају на основу Правила Друштва. Најважнији услов, онај превасходни је - позваност и компетенција, уз добровољност и склоност ка несебичном залагању на добробит исконске културе и напредовања. Почасне чланове Друштва предлаже председник, на основу темељног образложења, а бира их Управа Друштва.6. У Управу се бира члан добротвор или оснивач.Управу чине: председник, потпреседник, секретар и пет одборника.Председник се бира доживотно.Управу чине два дела: књижевно - духовни: председник, секретар и два одборника, и економски потпреседник и три одборника.Важнија питања разматрају се на седници целокупне управе.Сваке треће године иступа из Управе четвртина чланова, а њихова места попуњавају се скуштинским избором.Председник и секретар су стални чланови управе који не подлежу овим иступањима.Свако, у времену изборног периода, упражњено место у управи, попуњује сама Управа.Скупштина Друштва ЗАВЕТИНЕ Плус ултра састаје се редовно сваке године о Васкрсу или Спасовдан. На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи. Управа је дужна да објави сазив скупштине двадесет и један дан раније.На скуштини управа подноси извештај о свом раду, имовном стању за минулу годину заједно са извештајем раније изабраних прегледача.Бирају се два члана за преглед рачуна у текућој години, попуњује се управа, одлучује се о измени ових Правила на предлог Управе или 4 / 5 чланова добротвора и оснивача, одлучује се ио другим поднесеним предлозима. " На крају тога текста постоји и следећа напомена : " Пријаве, предлоге, допуне и сугестије слати на адресу редакције ЗАВЕТИНЕ, најкасније до 31 . децембра 2002. године. Молимо да назначите своју тачну адресу, телефон. Није згоре послати и најкраће биографске и библиографске податке о себи. (Објављено у књ. часопису заветине Плус ултра, 1-4 / 2000, Београд, стр. 5-8 )

Руковођен том последњом реченицом, јављам се, окаснело, деценију касније, и пошто то Друштво никада није основано, на жалост, предлажем да на трагу те племените и можда несхваћене идеје, покушамо поново, и оснујемо АКАДЕМИЈЕ АЛХЕМИЈЕ Иницијатива за живу традицију, књижевност и алхемију, стваралачку критику и прожимање концентричних кругова националних култура . Не замерите, ако је назив подугачак. У суштини, верујем да би Иницијатива ... на искуствима несебичних настојања београдских ЗАВЕТИНЕ, њеног оснивача и људи окупљених око Мирослава Лукића , могла да оживотвори и створи једну бројну уметничку институцију која би тражила и налазила додирне тачке са другим националним културама како на Балкану, тако и у Европи, па и на другим континентима света. Верујем да би такву књижевну организацију помогли и фондови културе Европе, појединачних земаља света, а и понеки филантропи ... Предложио бих свима заинтересованима, који би да буду део Иницијативе, њени чланови, да се јаве на интернет адресу , кратким писмом, које би садржало име и презиме, кућну адресу, контакт телефон, као и кратку белешку о себи, можда и пар сугестија о томе: како би требало да изгледа и како да дејствује споменута АКАДЕМИЈЕ АЛХЕМИЈЕ..

Нови Канал Заветина на YouTube

2010-08-08T17:13:00.000+02:00

Прво филмско и духовно купање Ивана Шишмана током лета 2010.

Управо је публикован краткометражни документарни филм о Белатукадрузу.
Песнику и писцу за кога многи у Србији верују да не постоји.
"ХИМЕРЕ.ФАТАМОРГАНЕ.ПЕПЕО.ЗАВЕТИНЕ".
Један београдски мачор из круга "Двојке" је постао познат преко ноћи...

Видети више:
http://www.youtube.com/watch?v=m27qfmr1wkE

SMEĆE / Zoran M. Mandić

2010-03-16T14:35:00.001+01:00

(skica za portret čistilišta)

U knjigama čuvara
ljudskih duša
posebno poglavlje
označeno je imenom
SMEĆE
Pažljivom čitaocu neće
promaći da je načelnik
čuvarske službe
ljudskih duša na jednom
listu poglavlja
nacrtao kutiju kontejnera
Na tom crtežu kontejner
asocira na oblik lobanje
ljudske glave
Ostale asocijacije su u
domenu brojnih pretpostavki
Da li su iza očiju kontejnera
skrivene kamere video-nadzora
uz pomoć kojih u knjigu
čuvara ljudskih duša Bog
upisuje bahate zagađivače
dvorišta i vrtova prirode
No i bez odgovora na to pitanje
postoji opravdana nada da
božiji pomoćnici revnosno prate
kretanje telesne težine zemlje
na kojoj gomile ljudskog smeća
ugrožavaju vitalnost
ritam i melodiju njene gravitacije
Zašto Bog ćuti o tom važnom
pitanju opstanka pojedinih
kosmičkih prostora upitaće se
Pesnik
Iščekujući toliko željeni odgovor
Pesnik sa pubertetskom žurbom
Maloletnika beleži u svom notesu
Detalje bez kojih nijedna
Istorija smeća nije validna
Istorijama anđela, samoće i tišine
pripalo je više mesta u Istoriji sudbine
Daleko više nego što će ga ikada
osvojiti bilokoja Istorija smeća
kuda će čovek
Lažni tumač sreće
Iz lavirinta smeća
koje je pred licem Boga
Sam napravio
Sa lažnom nadom da će u ogledalu
Kupatila čistilišta
naći prečišćeni odraz lica
Smeće se ne može zaštiti
Ni sa čim od
Onoga ko ga pravi
Na putu u pakao je
Čistilište
Prostorija u kojoj su sve biografije
Moćni savez sećanja, predavanja
uspomena i
Pamćenja
Lakoverni zaboravljaju podmukle
slabosti nade
Udvaraju joj se kao ženi koja
Ne zna šta će sa
Jabukom
sa sobom samom na
neuverljivoj izložbi predstavljanja
Smeće je organon ljudske
Gluposti
Bogu preostaje donošenje
Neprijatne odluke
Pre nego što opozove bogate
Zemaljske darove i
Privilegije

РАКИЋ ПЕЈЧИЋЕМ / Душан Стојковић

2008-11-10T10:51:00.000+01:00

Јован Пејчић, Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин,Конрас, Београд 2006; 436 стр.

Знаменити италијански писац Луиђи Пирандело има антологијску драму Шест лица траже писца. Песник Милан Ракић нашао је у Јовану Пејчићу свога писца. Књига Милан Ракић на Косову: завет – песма – чин, уз Заносе и пркосе Лазе Костића Станислава Винавера, најбоља је књига о једном песнику коју свеколика српска књижевна историја поседује. Винаверова монографија пуна је мини есеја који се могу третирати и као заокружене целине по себи. И из Пејчићеве књиге дају се издвојити неколике целине (понекад се може извршити и повезивање, уланчавање текстова посвећених неколиким актерима који су били судионици Ракићева живота и рада на Косову и Метохији), али су оне далеко „чвршће“, функционалније уграђене у основни текст студије, те се она чита без застајкивања, у једном даху. Иако је стриктно везана за само један, можда најважнији период Ракићева живота, доима се као право енциклопедијско остварење када је о познавању и разумевању једнога писца реч.

У српском народу постоји изрека: Добар јунак, да је човек таки! Доскорашње наше разумевање и тумачење Милана Ракића готово би се могло „покрити“ формулом: Добар човек, да је песник такав! До скора је, посебно после атака београдских авангардних писаца, нарочито надреалиста, на песништво (његове домете и вредности) Јована Дучића и Милана Ракића, Ракићево песничко дело било у незаслуженој сенци Дучићевог, поприлично – сасвим незаслужено – потцењено, погрешно прочитано и растумачено.

У развоју српске поезије често смо имали за ударне песнике одређеног песничког времена по двојицу лирских диоскура. Наведимо најпознатије лирске „парове“: Бранко Радичевић – Стерија (из накнадне читалачке перспективе), Змај – Лаза Костић (и овде се мора призвати накнадни читалачки увид), Јован Дучић – Милан Ракић, Милош Црњански – Растко Петровић, Васко Попа – Миодраг Павловић, Матија Бећковић – Бранислав Петровић... Није било нужно да се њихово песништво „судара“. Осим код два последња примера, критика и публика се јасно опредељивала за једног. Понекад је то доводило до детронизације другог. Јован Дучић се, после затишја и изнуђене – идеолошке – изолације, вратио на велика врата у нашу песничку традицију. Милан Ракић је остао на листи чекања. Супротстављени су, поприлично измишљени и „дорађени“, ирационализам и симболика Дучићева, на једној, и рационалност и превелика јасност Ракићева, на другој страни. Сметнута је с ума исцизелираност Ракићева стиха, његова готово вајарска, и тактилна у највећој мери, сладост певаног, дубина патриотских осећања, мисаоност осећајног и осећајност рефлексивног, ретко остварена – и у европској поезији – синтетичност и концизност певаног. Да се и Ракић почне читати као велики песник, један од најзначајнијих, и најостваренијих, у свеколикој српској поезији (уз Момчила Настасијевића, он спада у ретке песнике који су, окончали властито песничко дело, реализујући замишљено и хтено) допринели су највише Леон Којен својом Антологијом српске лирике 1900–1941 (2001) и, управо, Јован Пејчић – понајвише овом књигом, али не само њом.

Пре ње, Пејчић ће приредити три драгоцене Ракићеве књиге: Над заспалим Српством (2000), Сабране песме (2001) и Песме (2003). Урадиће то максимално акрибично, како и иначе ради, по чему се разликује од других бржих и мање приљежних проучавалаца наше књижевне прошлости. Пејчић има, и када је о приређивачком раду реч, своје писце. Сем Ракића, то је, несумњиво, Јован Скерлић (до сада је, на свој, строго научан начин приредио његову Историју нове српске књижевности /1997/, Писце и књиге, I–III /2000/ и, заједно са Милованом Витезовићем, Српске теме /2000/), а то полако постаје и Бранимир Ћосић. Обдарио нас је новим издањем Десет писаца десет разговара (2002), а припрема и књигу о њему. Ћосићева књига најбоља је књига интервјуа коју српска књижевност има, Јован Скерлић је најбољи заступник – послужимо се синтагмом Владана Стојановића Зоровавеља – ураганске критике, а Милан Ракић је један од врхунских песника наше лирике. Јован Пејчић, дакле, сасвим извесно и програмски, представља и пише само о најбољима.

Пејчићева студија почиње као роман (много романескног сачуваће до последње странице) препун реминисценција, заокружених и функционалних епизода. Главни јунак је, логично, Милан Ракић, али се, поред њега, пред нашим очима зачас обрету и многи други и знани и незнани ликови из наше прошлости. Споменимо неколике најбоље осликане: Григорије Божовић (његово приповедање о Ракићу прави је роман у роману), Јован Ристић, Бранислав Нушић, Стојан Новаковић, Љубомир Ковачевић, Јован М. Јовановић, Светислав Симић, Слободан Јовановић, Јован Цвијић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Никола Пашић, Милан Грол, Исидора Секулић и многи други. Неки су и обичним крокијем пластично приказани. „Роман“ о Ракићу садржи у себи читаву прегршт мини новела у којима се поред њега налазе и неки други знаменити ликови наше већ давне прошлости која је, игром случаја, по страдањима која нас и данас прате, отаджбинском болу којем се не дâ да мине, неизвесној будућности, надама које могу бити изневерене, пропустима и нехотичним грешкама – не само прошлост, већ и слика тренутка у којем јесмо, болна наша садашњост сама.Књига Милан Ракић на Косову на најбољи могући начин отелотворује оно што је књижевнокритичка мисао, почев од друге половине деветнаестог века, најпре стидљиво а касније све гласније и агресивније, заговарала: и критика је литература, књижевна уметност. Књижевна критика и роман два су литерарна жанра. Књига која је пред нама збир је различитих жанрова / „жанрова“, остварење које својим укупним резултатом, и оствареношћу, и симболички показује како се о Ракићу, који је целовита, без иједне напуклине, личност (песник, дипломата, комита, ратник, национални борац, интелектуалац, музички надарен човек), песничка и људска громада, може писати само тако што ће бити активирано све што литература, без икаквог обазирања на жанровске међе, сама собом носи и доноси. Она има местимице и драмски набој. Можемо је читати и као скуп специфичних „дијалога“ које међусобно воде најумније српске главе доба о којем се пише. Њено лирско срце чине Ракићеве, наведене, песме из циклуса На Косову (у књизи су дати и њихови аутографи): „Божур“, „Симонида“, „На Гази-Местану“, „Наслеђе“, „Јефимија“, „Напуштена црква“ и „Минаре“ (осма Ракићева „косовска“ песма – „Кондир“ биће издвојена из овог циклуса, али ће, у исти мах, добити и повлашћен положај у песниковом поетском опусу: уводна је песма Нових песама /1912/, а у Ракићевој завештајној, „коначној“ збирци из 1936. године, у издању Српске књижене задруге – Песме, постаје пролошка песма читаве његове поезије). Њима, по тачној Пејчићевој тврдњи, „живело је и напајало се све Српство“ (стр 151). Ракић је успео у ономе што није пошло за руком многим његовим песничким претходницима: испевао је – додуше, фрагментизован, јегровит, али и свеобухватан у његовој концизности и пригушеној и мудрој симболици – еп, једини какав је могао бити испеван о највећој историјској рани српскога рода.

Погледајмо укратко „историјат“ Пејчићева рада. Милан Ракић на Косову је књига која је сазревала и складала се полако и поступно. У њу су уграђени неколики ранији прилози Јована Пејчића (наводи их у „Библиографији објављених делова књиге“): књига Милан Ракић на Косову (1998), три текста штампана у ранијим критичким књигама нашег аутора: „Моћи уметничке, моћи националне свести. Григорије Божовић: Милан Ракић“ (Простори књижевног духа, Просвета, Ниш 1998, стр. 75–103), „Милан Ракић и Јефимија монахиња“ (Профил и длан, Плато, Београд 2003, 93–103) и „Отац и син: Љубомир и Владета Ковачевић. Једна сахрана у Београду 1912“ (Профил и длан, 119–124), три – „Косово Милана Ракића“ (Знамења и знаци, Апостроф, Београд 2000, 51–58), „Косовске песме Милана Ракића“ (Милан Ракић, Над заспалим Српством, 2000, стр. 7–14) и „Милан Ракић – добровољац“ (М. Ракић, Над заспалим Српством, 75–80) – које писац, зачудо, не спомиње у библиографији, два фељтона: „Конзул, песник, добровољац – Милан Ракић на Косову“ (четрнаест наставака у Политици 1999) и „Милан Ракић на Косову и Метохији“ 1905–1912 (двадесет три наставка у Експресу 2002–2003) и двадесет осам прилога у различитим публикацијама.

Постоји у нашој литератури већ сада нешто што бисмо могли назвати Пејчићевим (односно – највишим) стандардом штампања књига (на овом месту ваља истаћи типографско мајсторство Љубомира Златановића). Књига мора бити лепа и на око (ова је крцата илустрацијама, које су њено саставно и везивно ткиво; оне нам, рецимо, омогућавају да се упознамо и са сликарским делом песникове свастике Видосаве Ковачевић /1889–1913/, најталентованије ученице Бете и Ристе Вуксановића и Марка Мурата; такође и косовским темама Надежде Петровић). Штампарске грешке сведене су на минимум или сасвим укинуте (нисмо открили ниједну). Сви пратећи елементи који научну студију чине заокруженом и комплетном пред нама су: додатак „Књижевни јунак“ у којем је реч о присуству Милана Ракића (као човека и књижевног јунака) у литерарном делу Григорија Божовића, двадесет три документа (између осталих, Ракићеве песме из циклуса На Косову /и аутографи истих/; три текста Григорија Божовића: „Оклопник без страха и мане“, „Мучних дана“ и „Величина Незнаних“; прилози који осветљавају „јунаке“ Пејчићеве књиге; „Прокламација Балканског рата“ краља Петра I Карађорђевића итд.), обиман списак – пажљиво разврстане – коришћене грађе, библиографија објављених делова књиге, резиме на шест језика (српски, енглески, руски, француски, немачки, италијански) и – неизбежан – преглед имена. Пословично научно минуциозан, Јован Пејчић овде је надгорњао самога себе.

Аутор мозаички слаже коцкице, зналачки цитира, вешто компонује. Мото нас ин медиас рес уводи у поједине оделе књиге. Ниједан глас се не издваја/искаче из хармонично разбокореног вишегласја. И оно што је пре Пејчића написано о испитиваном тако је сложено да делује као право откриће. Потом следи аналитичко претресање синтетизоване грађе: повезивање, бацање допунског књижевноисторијског рефлекторског светла, „укрштање“. Ту се појављују – пејчићевска – изворна открића. Милан Ракић на Косову, у најмању руку, двослојна је књига: сводилачка и откривалачка. Зидана је на сигурним темељима: сваки унети податак вишеструко је изваган.Памтимо је као целину, али и по упечатљивим и луцидним детаљима. Скренућемо пажњу на неколике: Милан Ракић као добровољац у чети Војводе Вука; Љубомир Ковачевић на сахрани сина јединца Владете; међународна конференција мира (каква иронија судбине!) 1899. године у Хагу; корекција основне типолошке одреднице Божовићеве литературе (она није књижевност измишљених ликова – како се тврди, већ историјски реализам – како аутор књиге о којој пишемо предлаже); писмо Јована Жујовића Николи Пашићу; Ракићева ходочашћа по српским манастирима, црквама, светињама; песникова љубав за музику; прича о добијеној оштећеној иконици која ће песнику послужити као предложак за песму „Напуштена црква“... Бол који пресеца Ракићеве груди при помисли на Косово и Метохију (Стару Србију), која је не само позорница дешавања радње већ и земља-јунак, колективно биће које пати и нада се, састављено од људи који се и зубима држе за свету земљу на којој од старине живе – налик је на симболичну црну пругу коју налазимо у Андрићевом роману На Дрини ћуприја.

Памтимо, такође, и неколике реченице и синтагме способне да у нама п(р)обуде читав сноп најразличитијих асоцијација. Споменућемо само један пример: Србија је, по кнезу Ферст-Билову, „слепо црево Европе“ које у погодном моменту треба „оперисати“.

Фусноте нипошто нису нешто што се сме прескочити, третирати мање вредним од основног текста. И оне су, заправо – специфичан – основни текст студије. Њихова, формална, издвојеност залога је дијалошког усмерења књиге; оне „разговарају“ са текстом уз који се налазе. Навешћемо, и овде, само један пример из фусноте са стр. 190. у којој је наведен Коста Ст. Павловић, посредством којег сазнајемо како је Ракић проборавио две године као посланик у Копенхагену у исто време када је француску дипломатију у том граду представљао Пол Клодел. Следи најзанимљивије: двојица песника се друже а да притом Француз не сазнаје да је и Ракић поета.

Посебну пажњу заслужује стил којим је књига написана. Одликују га прегледност и јасност. Пун је драмског набоја. Параграфи су, попут оних у делу великог Милоша Црњанског, углавном кратки. Основни модел Пејчићева писања је: битна чињеница = пасус. Лепоту, и лирску, Пејчићеве реченице илуструјемо следећим примером: „Помраченог угледа, само је граф Леополд Берхтолд остао да са престарелим царем још кратко време знаменује државу чија се будућност звала – прошлост“ (стр. 206).

Милана Ракића, „елитног човека“ (Тодор Манојловић), „правог господина – већег него што је иједан у овој земљи“ (Милан Ћурчин), човека који нипошто није био „канцеларијски“ дипломата нити бескрвни песник, Пејчићева књига, која подједнако припада књижевној историји и историји, открива као комплетног човека чија је етика хармонично срасла с поетиком. Поред несумњиве етичности његове поезије, постоји и поетичност његова живота. Наш песник као да је слетео на земљу равно из усмене епике. Не постоји (исти им је извор, исто срце), када је о њему реч, ни трунка сукоба између речи и дела.

Пејчићевом књигом на прави начин започиње библиотека „Грамата“. Камен је бачен са духовног рамена; тешко ће бити достићи остварену мету. У Француској постоји едиција „Писци сами собом“. Милан Ракић на Косову је Ракић Пејчићем. Јован Пејчић је суптилно, психолошки истанчано, максимално акрибично, завирио у душу великог песника, открио скривено, осветлио га из различитих углова, учинио прошлост живом садашњошћу. Једном речју, написао књигу којом Ракић траје као наш савременик, а он сам – Јован Пејчић – легитимише се као будућник наше књижевне историографије.

Душан Стојковић

...Drumovima Srbije uzduž i popreko...

2008-04-16T10:21:00.000+02:00

"JEDANSLIKAR - JEDAN PESNIK"

...Vrsnom posmatraču tokom jednog skitačkog leta Hoseu Ortegi i Gasetu prividela se večna i neprikosnovena mladost kastiljanskih puteljaka. Oni su mu, ponekad, na rasplinutim i crvenim pejzažima ličili na krupni slikarev potpis. "Kad bi jedne noći nestali, kada bi ih neki drznik ukrao, Španija bi se našla u pometnji, postala bi bezoblična masa, svaki busen bi ostao zatvoren u sebe, leđima okrenut ostalima, divlji i nepristupačan. Mreža puteljaka je krvotok nacije koji je ujedinjuje i, istovremeno, omogućava da celim telom struji jedinstvena duhovnost...", kaže izvrsni Hose.
Srbija nije Španija; Beograd nije Srbija; Srbija to je, možda, ona prava Srbija, na njenim drumovima i puteljcima.
Crnjanski 1933. godine Španiju gleda iz plavog vazduha, leteći nad njom; on je oduševljen Španijom, ali je bolje vidi Hose Ortega i Gaset, kao skitač, što je nekako i prirodno.
Nije isto videti jednu zemlju iz vazduha, iz voza, iz autobusa, automobila, ili peške, apostolski.
Ja sam Srbiju često gledao iz autobusa, kao i uoči Vaskrsa 2001. godine, kada se autobus prema Požarevcu, u prolećni sumrak, pokvario i zaustavio odmah iza vrčinske rampe, na samom početku putovanja.
Osetih ono što je Crnjanski naslutio tridesetih, nelagodu zbog povratka doba tegobnog i neizvesnog putovanja. Crnjanski je opisivao španski drum 1933. godine, verujući da se više neće putovati u "gvozdenom kavezu, u kojem se voze i naše sestre koze i naša braća goveda".
Crnjanski je mislio da se, pre, pre 1933. godine, iz čađavog voza jedva šta videlo...
Jedan srpski pesnik u rastu, u razmahu, čiji će prvi roman "Maestro per Pijetro" uskoro stići u knjižarske izloge, opisao je putovanje međugradskim autobusom, u jeku vojne kampanje najveće vojne alijanse sveta na srpske drumove i mostove 1999. godine.
Opisao je Srbiju u kojoj prašte eksplozije, ne kao kastanjete, jer bi to bilo operetski, kako se inače slikaju davno nestale iluzije. Opisivao je putovanje nenadmašno i ironično, kao Servantes; odavno se nisam tako gromko smejao čitajući neki novi srpski roman.
Slučaj komedijant dovodi me sve češće u nemoguće situacije. Već od početka 2001. godine krstario sam drumovima Srbije uzduž i popreko, severom, istokom i jugom Srbije; ponajviše smo se zadržavali na jugu Srbije, u okolini planine Radan, Ravne planine, Caričinog grada, Ivan Kule koju je želeo da mi pokaže pesnik koji je u njenoj okolini odrastao i opevao je : to je kraj, gde je konačno, pre nekoliko dana ušla naša vojska.
Tad, kad smo obilazili Ivan Kulu, Svinjište, Merdare, nadletali su nas predivni oblaci i zlokobni tuđinski avioni.
Sa nama je bio i profesionalni fotograf koji je načinio na stotine nezaboravnih slika. Južna Srbija je kao i španska Andalusia, iz vremena Crnjanskovih putovanja, pre svega agrarni problem Srbije, ali i demografski, i politički i nacionalni.
Bilo je snega i sunca na pustoj Ravnoj planini, u Đavoljoj varoši, pravo zimsko proleće oko Božića; sa nama ne beše Dijana, boginja lova, a ni Dijana Kožović, slikarka i putnik, čiji je pokojni otac rođen u ovim krajevima...
Sa jedne stene na vrhovima Radana, Golubovac - Manastirište, pruža se nezaboravan pogled na veličanstveni Kopaonik.
Na neopisivom vrhu Ivan Kule, isto, kao na vrhu tragične srpske povesti.
Ti predeli imaju svoju drevnu aromu i čekaju svoga slikara i pesnika; bilo nas je nekoliko, lekara, pesnika, i drugih, i svejedno je da li živimo u Principovoj, Srebreničkoj ulici, na Labudovom brdu, Bojniku, Zviždu : putevi koji su nas doveli na vrh Ivan Kule nisu patili od jedne strašne i surove fizičke patnje; u te puteve se nije zarivao gvozdeni put, veoma bolno, gotovo hirurški. Ne : činilo se da su ti putevi što vode kroz visoku svelu paprat i bukve, sneg i odbleske, nekako iskrsnuli iz zaboravljenog predanja.
Ti putevi su nas vodili prekrasnim predelima, do vodenica potočara, čija su vrata zakatančena, do prestonice kornjača i do drevnog i malog ivanjskog groblja nad kojim dominira stari i stameni gorun, do zapuštene grobljanske kapele u kojoj nađosmo živu kornjaču. Videli smo gorštake, drvoseče sa starim nemačkim teretnim vojnim kamionom i borove srušene, preprečene preko puta u blizini Vlasova; videli smo Srbiju sa visine, sa planina; i ona iako tužna i snuždena ima svoje nepoznato i prekrasno lice, koje se osmehuje kad se putuje Moravom, rimskim ili carskim drumom prema Nišu.
Srbija to je najposle ona prava moravska Srbija, koju ne treba zamišljati samo nego i proputovati, kao Deroko i Rastko Petrović, nekada, Isidora Sekulić, Crnjanski, Dragiša Vitošević, i drugi.

Mnoge planine i manastirišta duvaju kroz naša tela, rajski predeli, u ovo stoleće koje dolazi; jer ono što nisu naši prethodnici dovršili, što su samo slutili, što su možda tek načeli, opet je tu i opet nas čeka : ogromna sudbina našeg 14. i 15. veka.
Crnjanski je znao, i Rastko Petrović, da u Staroj Srbiji čekaju oblici; približili smo im se zaboravljenim putevima preko Radana i Ravne planine, na vrhovima Ivan Kule, ne slučajno na Božić ove godine. Jer smo putnici i istovremeno divni i čudni igrači nad visoravnima i morima, ali da bismo bili vidni nadaleko, do Azije i Afrike, nije dovoljno da igramo od ljubavi samo, kako reče Crnjanski, već i od sveljubavi.
Dijana Kožović je naslikala Srebrničku ulicu, proleće, sneg i behar, fasade zgrada i predele Kopaonika, i druge predele; ona spada u one naše slikare skitače, putnike; ne slika srpski drum, ali možda hoće.
Obradovalo bi me, ako bi ona, koja živi na Dorćolu i u krugu Dvojke, jednog dana okrenula svoj pogled posmatrača i prema srpskim drumovima i putevima, naročito onim nevažnim, možda i zaboravljenim, čak pomalo zaraslim, jer oni su puni izazova i divlje lepote.
Zbog čega?
Živim već dugo u gradu i vidim da je on "pokušaj izdvajanja koje čini čovek kako bi živeo izvan i nasuprot kosmosu, uzimajući od njega samo one odabrane, izbrušene i omeđene delove..."
Srpski drumovi, putevi, puteljci i čak putanjice ne izdvajaju se, oni vode prema prirodi nepatvorenoj, nerezbarenoj, prema kosmosu samom;prema izvorima lekovitim; obraslim ponegde kudravom i bujnom mahovinom; video sam to zimus, penjući se na vrhove Ivan Kule, do kojih se, kao i u Španiji, uspinju samo ovca i čičak, poslednji stanovnici nenastanjivog.
Video sam gavranove, koji se gnezde u ruševinama Ivan Kule; možda imaju na stotine godine; kružili su nad nama. Ne visoko.
Iz Dijaninih slika i akvarela, provejava grimasa tišine, zimske, beogradske, srpske; nema ljudskih figura; oglašava se tišina i možda izvesna melanholija sama sobom.
Novi časopisi se pokreću da se ponovo protrese drvo umetnosti kako bi sa njega pootpadali truli plodovi. Doneo sam sa Ravne planine jednu ogromnu pečurku koja je rasla na pet - šest metara visine na jednoj bukvi pravoj kao strela, pečurku koja liči kada se stavi na glavu na veliki turban nekog Sulejmana, i koju smo "skinuli", kao hajduci, oružjem.
Doneli smo i na stotine fotografija prekrasnih predela jednog zaboravljenog dela Srbije, nepoznatog najširoj javnosti.Za blagodat nove umetnosti, kako one pesničke tako i one slikarske, neophodno je biti veoma zahtevan, dostojanstvo umetnosti mahagonija ne dopušta ničiju popustljivost. Naprotiv, strogo zahteva stvaralačku spremnost da se sa njom uhvatimo u koštac. Umetnost mahagonija nije vlasništvo dobrih buržuja; a ako i jeste u njihovom ropstvu, treba je istrgnuti i učiniti neudobnom, verodostojnom, kao što su i srpski drumovi i putevi koje treba obnavljati...*

______
*
Dijana Kožović :PREDELI,izložba slika i akvarela (Biblioteka "Vuk Karadžić" - Zvezdara, Mala galerija "Miljković", Beograd, Bulevar kralja Aleksandra 298, 19. april - 10. maj 2001) (Program "Jedan slikar - jedan pesnik") - Video sam, pre nekoliko nedelja, uoči Vaskrsa, u otvorenom ateljeu Dijane Kožović, kada sam svratio da pogledam slike i akvarele koji su sada ovde izloženi oku posmatrača: Dijana ne slika srpske drumove. Ovde se objavljuje deo onoga što sam izgovorio na otvaranju Dijanine izložbe.Dijanine slike su mnogo bolje od onoga što sam povodom njih napisao. To sam osetio na otvaranju izložbe. Odjednom kao da su to bile neke druge slike, a ne ono koje sam video u njenom ateljeu. U čemu je stvar? Nisam se dovoljno bio udubio u njih, kada sam ih prvi put video. U ateljeu beše nekoliko umetnika; vodio se razgovor, a slike zahtevaju potpuno predavanje, udubljivanje; ponovno gledanje. ( 5. oktobra 2001. )

Miroslav Lukić ISTOČNIK. Odlomci ; godovi, panjevi i strugotina,
25 knj. Umetnosti mahagonija, Beograd, ZAVETINE: Mobarov institut, 2002, str. 124 -127

Milić od Mačve

2008-04-16T10:05:00.000+02:00

"Likovi, predeli, enterijeri
u sužavajućoj (renesansnoj)
i rastućoj perspektivi" Milića od Mačve

Ove redove napisao sam sedamdesetih godina, kao student, kao mlad čovek, posle jedne izložbe spomenutoga srpskog slikara, i na njih skoro zaboravio; pronašao sam ih sasvim slučajno, tragajući za nečim drugim, decembra 2000. godine, jednog od onih dana kada sam pročitao u novinama da je Milić preminuo i sahranjen. Našao sam ih u rukopisu zaboravljene, u knj. ESEJA M. Crnjanskog (Beograd, 1966). Objavljujem ih sa zakašnjenjem od četvrt veka. Nisu prekucavani; napisani su rukom; znači, da ih nikada ni jednoj redakciji nisam ni ponudio. Sa slikarom me je upoznao njegov učenik i zemljak, inače moj prijatelj iz mladosti M. Aničić. Milić od Mačve pisao je i pesme, o kojima sam napisao veoma kritički prikaz pre nekoliko godina. Poslednji put sam video Milića na Fruškoj Gori, kada mi je i poklonio jednu od svojih knjiga pesama, možda 1993. godine, u jesen, na manifestaciji Milici u pohode...

*
U razgovorima sa Ekermanom o Rubensu, tačnije : o vanrednom Rubensovom pamćenju cele prirode, Gete veli, ne bez razloga, da je Rubens "celu prirodu nosio u glavi i ona mu je u pojedinostima uvek stojala na raspolaganju. Otuda ta istina celine i pojedinosti, tako da mislimo da je sve čista kopija prirode. Sada se TAKAV PEJZAŽ (istakao - M. L.) nikako više ne pravi; takav način osećanja i gledanja prirode sasvim je iščezao, našim slikarima NEDOSTAJE POEZIJA".
Setio sam se ovih redova stojeći pred mnogim platnima Milića od Mačve u Galeriji Kulturnog centra Beograda.

Šta donosi ova izložba novo? Sam Majstor, povodom izložbe, rekao je ovo:
"Već sam taj naslov izložbe govori da se radi o jednom mom novom naporu da prostoru dam nove dimnezije, tj. da samoga posmatrača UVEDEM (isticanje - M. L. ) u sliku, u tačku gledišta (nedogleda) kako bi osetio prostor svuda oko sebe, a ne kao što je od renesanse do danas posmatrač pasivno stajao pred slikom i uvek projektovao u svome oku samo jedan te isti pravac, onaj od njega do tačke gledišta na horizontu. Jasno, ova orijentacija pruža i novu mogućnost da se uspostavi i slika sveta po VERTIKALI, a ne samo da imamo
predstavu renesansne slike sveta po horizontali".
"Slike predstavljaju najvišu istinu, ali na njima NEMA NI TRAGA OD STVARNOSTI ( kaže Gete, isticanje - M. L. ) . Klod Loren je znao realni svet napamet do najsitnijeg detalja i on ga je KORISTIO KAO SREDSTVO DA BI IZRAZIO SVET SVOJE LEPE DUŠE. A to je baš prava idealnost koja ume tako da koristi realna sredstva da se ispoljena istina pričinjava kao da je STVARNA".
Milić od Mačve je, veli, "gotovo uvek sa zaprepašćenjem" osećao da su "priroda i ljudi majka svih inspiracija". Milić koristi i pojam "nadrealizam, nadrealističko", ali u jednom specifičnom smislu. Milić od Mačve, više nego drugi srpski slikari, njegove i prethodnih generacija, koristi kao građu i podsticaj ono što je , grubo rečeno, živa srpska tradicija. Ovaj slikar se napaja na istočnicima ove tradicije. Milić Stanković, čini nam se, nema genij jednog Rubensa, a ni Kloda Lorena, ako bismo pokušali da ga strožije poredimo sa ovim slikarima. Mada je mnogo bolje ako bismo ga poredili sa nekim drugim svetskim slikarima : Piterom Brojgelom ili Bošom. Milić Stanković dočarava prirodu svoga užega Zavičaja, Mačve, ali i drugih predela Srbije, pomalo na način Kloda Lorena da bi izrazio bogati svet svoje duše...

1. Likovi

Svi, ili bar većina likova, na platnima Milića od Mačve, opterećeni su nečim, čini nam se : sputanošću, strepnjom, starošću, blizinom strašnog, beznadežnošću, propadanjem. ( "Braća Mijajlo i Ćira", "Ranjeni Radovan sa granom", "Ukleti slikar", "Steva Ješkin", "Milić - ludi čovek", "Troludak Milić", itd. ) Od ovakvog osnovnog opredeljenja odstupaju dva tipa portreta : "roditeljski triptihon za rad Radovana i Desanke" i "Šćeri Simonida i Teodora". Karakter oca Radovana vanredno je pogođen, dočaran - to je portret verujućega (ne kažemo optimiste). Iz njegovog pogleda zrači vedriji pogled unapred. To je lik čoveka koji je zadovoljan sobom, ali ne sasvim. Vanredno je islikana ruka koja otkopčava gunj; originalan je i oreol oko Radovanove glave, kao i ono gnezdo na njegovom ramenu). Portret slikareve majke Desanke ( iz profila), doveden je do perfekcije. Tu ima mnogo neobičnih detalja : venac paprike, tikve, stakleni sud, peškir, draperija, Desankina haljina, kožuh, marama. Radost je potisnuta iz očiju, čiji je pogled osenčen prema tlu; pogled je potonuo u laku zamišljenost. "Šćeri Simonida i Teodora" zrače toplom atmosferom enterijera detinjstva...
Majstor rado slika i likove u grupi, koju okružuje jedan čudnovati svet. Milić je sklon prizivanju i dočaravanju prošlosti koja ne prolazi ; on stvara sintezu prošlosti i sadašnjosti koja ne nagoveštava Spas ( "Tvrđava Maglić sa čašom otrova").
Milić vrlo često ponavlja sopstveni lik - od blage zamišljenosti do krajnjeg beznađa. Među savremenim slikarima, Milić nije toliko ekscentrik, narcisoidan tip (kako se može učiniti na prvi pogled), koliko umetnik duboko svestan vlastitog identiteta, nacionalnog, egzistencijalnog; on je izmakao usudu vremena i vladajuće ideologije... Milić je, čini nam se, od onih slikara koji su duboko svesni usuda srpske sudbine, istorijske i tragične, tragizma postojanja...

2. Predeli

U predelima ne vidimo nikad ništa kao pojedinost, već sve u vezi sa nečim drugim, i od tog opredeljenja Milić retko odstupa. Milić dodaje blagost, koja predele oplemenjuje. Postoje aluzije i priče, ljupki detalji, koji nam govore o onoj drugoj Srbiji, nepoznatoj, pridavljenoj, zatvorenoj u boci. Milić možda jeste nacionalista - užasna etiketa u vremenu u kojem stvara, u kojem su nastajale njegove slike - ali nikada šovinista. Radikalni nacionalni ekstremista. Vanredne slike oblaka, nebesa, bregova, šuma, njiva, seoskih avlija, drveća, bara, zrelih plodova i klipova kukuruza, i drveća potonulog u belu zimsku tišinu; topljenje snega - sve su to slike nepoznate lepote slikareve rodne zemlje. Ambijenta u kojem je rođen i razvijao se. ( "Atoski vrtovi", "Sećanje na Brestovačku adu", "Usamljeni breg", "Dan dvadeseti : oktobar 1944.", "Pastoralna priča", "Stvaranje mladih venčanih planina u Mačvi", "Događaj nad Bentskom barom", "Mrtvi predeo", "Cvetovi Martinike", "Adenovirusni pejzaž Srbije", itd. )

3. Enterijeri

Ova izložba, verovatno jedna od najboljih, najimpresivnijih, najbogatijih u Milićevom stvaralaštvu, sigurno ne može biti iscrpena u jednom osvrtu. Milićevi enterijeri nisu ono čime se jasno potvrđuje da je reč o jednom od najznačajnijih srpskih slikara XX veka, oni možda dokazuju da slikar sa svojim tajanstvenim duhom stoji iznad prirode i da sa njom postupa sa svojim pravilima, nevidljivim, neizrečenim. Milić je imao izraženo religiozno osećanje i svest o njegovoj povezanosti sa tragedijom. On je od onih ređih srpskih umetnika koji su bili u prilici, sedamdesetih godina, da boravi u više navrata u Hilendaru. Omogućio je i svom zemljaku i učeniku Mikanu Aničiću, mom nekadašnjem prijatelju, studentu likovne akademije, da oseti važnost hilandarske riznice. Da li je Milić od Mačve srpsku nacionalnu tragediju, i tragediju uopšte, razumevao kao umetnik i slikar kroz liturgiju?
Milićevi enetrijeri su fantastični, ponekad sablasni, ispunjeni strpnjom i predmetima zaboravljenim iz okruženja seoskog domaćinstva. Ima i enterijera koji podsećaju na renesansne, i oni su divni. Iz enterijera puca vidik na vrhove brda i planina, na eksplozije belih oblaka, eksplozije svetlosti. Izvesna osamljenost obavija Milićeve enterijere, dobrota podvrgnuta prirodnoj nuždi umetnosti; strašno je lepo. ( "sapela me strašna opmena", "Kraj stare mape", "tajanstveni enterijer", "danka medonosnica pod baldahinom", itd.)
Da li se na ovoj Milićevoj izložbi razmahalo ono što je Geteu nedostajalo u njegovo vreme u slikarstvu : vanredni renesansni pejzaži, nedostatak cele prirode, nedostatak poezije, monumentalnost, veličanstvenost?

*
Veoma slavan u svojoj otadžbini, ali i žigosan, fascinirajući svojom pojavom i svojim slikarskim opusom, Milić je doživeo da njegova izvanredna izložba u Galeriji Kulturnog centra Beograda, ode u Brisel, kao primer stvaralaštva najistaknutije ličnosti savremenog srpskog i jugoslovenskog slikarstva.
Milić je postigao vanredno razvijenu umetničku smelost; njegova maštovtost se ne može porediti ni sa jednim drugim savremenim srpskim i jugoslovenskim slikarom. Milić je izvukao svoje slikarstvo iz intelektulane učmalosti i savremene pomodnosti i trivijalne jednoobraznosti, jednosmernosti, otkrivši na istočnicima žive srpske tradicije stvari vredne pamćenja. Stvarnost je na Milićevim slikama fantasmagorična. U sudaru sa stvarnošću svoga vremena, Milić od Mačve je stvorio slikarstvo koje bukti i u kome ne nedostaje poezija. Jedna začarana srpska oblast, divna i sujeverna na Milićevim platnima, Mačva, progovara naranxastožutim, rumenim, rumenotamnim i višnjevim tonovima, valerima. I vazduh u tom slikarstvu ima aromu, vazduh kroz koji lete ogromni balvani, manastiri, crkve, kule i cveće...
Kroz ovo slikarstvo progovara pamćenje cele seoske Mačve, i krikovi pamćenja Srbije kakva je zaboravljena. Milić od Mačve je apsorbovao mnogo šta podsticajno iz svetskog figurativnog i fantastičnog slikarstva (Brojgel, Boš), iz savremenog (Šejka), i u najboljim svojim stvaralačkim trenucima nadgradio je i dogradio koliko je to dopuštao njegov dar, sve ono što su počeli otkrivati i značajni srpski pesnici (pre svih Popa, Miodrag Pavlović), nastavljajući prekinute niti srpske umetnosti u najširem smislu reči...

*
Činjenica je da je Milić od Mačve bio i pesnik, koga nisam podržao kao kritičar, antologičar...
Milić od Mačve je stvarao u vremenu kada je bio jak pritisak SOCIJALISTIČKE KULTURE, METAFIZIKE, i ovaj se umetnik uspešno odupirao SOCIJALISTIČKOJ METAFIZICI. Milićevo slikarstvo nije tipično religozno slikarstvo. Milić je slikao JAZOVE DUŠE, a u njihovoj blizini je uvek tragedija, koja se ( po Rejmondu Vilijamsu) pojavljuje u prelaznim istorijskim periodima u kojima je vladajući poredak mitologije još aktivan ali ne i moćan, bez dinamičnosti i sposobnosti da se prolagodi novim pitanjima i novim složenostima... Da li je Milić od Mačve, kada je reč o tragediji vremena u kojem je živeo i stvarao, o tragediji nacionalnoj , o tragediji uopšte, tragediju razumevao kroz tragediju ili kroz liturgiju?

*
Kao umetnik, Milić se oslanjao na svet vizantijske i srpske srednjevekovne kulture, pravoslavlja. Uspešniji je u tome bio, kao slikar.
Milićeva imaginacija nije dovoljno istraživana.
Kod Šekspira, zna se, imaginacija je "delimično kontrolisana specifičnom religioznom stvaralačkom vizijom" , čiji "šavovi često pucaju, ona mestimično "procuri" u složenost koja se jedino dinamikom i borbom može prilagoditi osećanju sveobuhvatne sudbine. Ta specifična borba između protesta i usvajanja, između osećanja sudbine i misterije koja je prevazilazi je ono što Helen Gardner smatra "definitivnom tenzijom tragičke umetnosti" ". - Tragedija je u srednjem veku, i do današnjih dana, redukovana na žanr. Redukciju je započeo još Aristotel.
Odnos - RELIGIJA I UMETNOST, kod nas je nedovoljno ispitivan. Tim pitanjem bavio se Nikolaj Berđajev, sasvim uspešno, čini nam se; međutim, knjiga o tom problemu, objavljena 1914. godine, bila je zatrpana lavinom istorijskih događaja; nije čitana; nije dovoljno čitana; nije izvršila očekivani i mogući uticaj. U modernoj umetnosti XX veka postoji ogroman jaz, čitavi jazovi, između mogućnosti tragedije i pravog religioznog uverenja. Ponovljam svoje staro pitanje, staro već četvrt veka i koju godinu više?
Da li savremeni umetnici, umetnici modernog doba, XX veka, slikari, pesnici, kompozitori, tragediju razumeju iz tragedije ili kroz liturgiju?
Bilo bi dobro da se može odgovoriti potvrdno; ali u tom slučaju bi vredelo navesti barem nekoliko primera umetnika ili pesnika, čija dela pružaju nesumnjiv dokaz razumevanja tragedije iz liturgije.
Da li je moguće razumeti tragediju iz tragedije?
Svetovi se roje oko Gospoda, kao pčele oko procvetale divlje trešnje.
Imaginacija Milića od Mačve stvorila je svetove koji su njegovim savremenicima delovali fantastično. Oni su živeli u jednom svetu koji je potiskivao sve druge, i one nevidljive, osporavajući im očevinu...Milić je bio religiozan čovek, više u slikarstvu, nego u pesmama, ali ne na način jednog Miltona. Uprkos tome Milić Stanković nije razumevao tragediju iz liturgije, na žalost...

( Krajem decembra 2000 )

Miroslav Lukić ISTOČNIK. Odlomci ; godovi, panjevi i strugotina,

25 knj. Umetnosti mahagonija,
Beograd, ZAVETINE: Mobarov institut, 2002, str. 118-123

Moderna umetnost (ISTOČNIK; 0001)

2008-04-16T09:53:00.000+02:00

Teološko - antropološki gledano, Bog se obukao u "sedmoro nebesa", skrio se "preduboko od svih očiju. Da se sva sunca sliju u jedno oko, ne bi pregoreli sve zavese tvoje. Nisi se skrio namerno, Veliki Gospode, no nesavršenstvom našim. Razloženo i isitnjeno stvorenje ne vidi Te. Samo za onoga nisi skriven, ko je postao jedno s Tobom".
Nesavršenstvo umetnosti, pre svega moderne umetnosti, najizrazitije je na primeru zemaljske mudrosti tvoraca moderne umetnosti.
Čime se ona hvali, razmeće? Pameću, eksperimentima, kratkopamćenjem? Moderna umetnost se razmeće velikim mislima, ali koliko u njoj ima mudrosti, rođene mudrosti?
Moderna umetnost vrvi od govorljivog jezika.
Da li je moderna umetnost rođena iz rođene mudrosti, iz devičanstva, iz neraskidive veze Devojke i Duha Svesvetog?
(" Mudrost se rađa a ne stvara. kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zmelji. Rođena mudrost stvara, no ne stvara se". )
Moderna umetnost ćutljivom jeziku i zamišljenom umu ne približuje se na način ženika duše naše, Duha Svesvetog.
Moderna umetnost je precenjena. Nikada nije bila Devojka, niti je mogla Devojkom postati. Kako bi je Duh Božji zamilovao?
Moderna umetnost nije stvorila sva čuda na zemlji i na nebu u XX veku.
Moderna umetnost nije nastajala na istočnicima, već dalje i drugde, na ušćima reka, na burnim jezerima i morima od pepela. Moderna umetnost nije stvorila stvaralačku mudrost, jer nju rađa Devojka. Moderna umetnost je kao raspusna žena koja stvara jalovo znanje. Koliko moderna umetnost - slikarstvo, književnost, film i pozorište može da vidi istinu?
Da bi se prečudna istorija neba i zemlje otpečatila u umetnosti ( pa i modernoj) , umetnost treba da postane Devojka. "Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari".
Da bi se umetnost ispunila bleskovima kao Ohridsko ili Skadarsko jezero, kada sunce visi nad njim u podne, treba da se kloni govorljivog jezika, kao labud burna jezera.
Bog dolazi sa zrakovima, Svečovek sa svetlošću.
Moderna umetnost se probija kroz nepregledne mrčave, nepregledne šume Nadljudi i Podljudi. U dolini plačevnoj ona ne oživljuje mrtve kosti, kao Sin Božanski.
Politike, nasilja, ružnog, stihije - svega toga ima previše, previše; to je najbliže okruženje moderne umetnosti. Sva snaga, i lepota, i mudrost, za kojom duša celog Kada slike okruženja tzv. moderne umetnosti izađu iz umetnika, i kada slika Svečoveka ispuni dušu umetnika i zemlju svu, od istoka do zapada, i od severa do juga, možda će započeti prava religiozna epoha stvaralaštva.
Ne zalažemo se za kanonsku umetnost. Ne podcenjujemo modernu, iako se to može učiniti na prvi pogled.
Prava umetnost, ona koja još nije došla, ali koja će doći je - VASKRSITELJSKA. Iako je Gospod Jedini Vaskrsitelj. "Vaskrsava mrtve od jutra do mraka, i od mraka do zore.
Ono što jutro sahrani, uveče Gospod oživi, i ono što veče sahrani, ujutru Gospod oživi".
Gospod je bolji od grobara, oca i majke, i brata i sestre. Gospod budi i oživljuje, ono što oni zatrpavaju i sahranjuju.
Umetnik, ako je istinski, ima jedan jedini valjani obožavani Prauzor. Gospoda, Svečoveka.
Umetnici, ako su istinski, najviše liče na decu i svetitelje, na te granice između carstva bića i seni nebića.
Moderni umetnici, nije vaš život ni onaj što je u vama, niti onaj, kome ste vi poslužili kao kanal. tuđe je sve, osim zla u vama, i odgovaraćete za krađu i razbojništvo.
Odgovaraćete za krađu, jer ste tuđe nazvali svojim; i za razbojništvo, jer ste tuđe osakatili i porušili.
Nema roditelja na zemlji. Roditelj je na Nebu. Na zemlji su samo staraoci. Oni, što sebe nazivaju roditeljima na zmelji, lopovi su i razbojnici...

Miroslav Lukić, ĆUTLJIVI, NEPOZNATI JEZIK I SVEČOVEK

ISTOČNIK. Odlomci ; godovi, panjevi i strugotina, 25 knj. Umetnosti mahagonija,

Beograd, ZAVETINE: Mobarov institut, 2002, str. 105-106

...Genije jemči za osobine srca...

2008-04-08T10:46:00.000+02:00

2. januar 1976. Genije jemči za osobine srca. Ćovek nije manje besmrtan od duše...Duša ne umire. Napredak postoji. Dobro je neuništivo. Antihristi, pali anđeli, večne muke, religije - sve je to samo posledica sumnje. Dante i Milton su, opisujući po naslućivanju adske predele, pokazali da su obične hijene. Rezultat loš. Njihova se dela ne kupuju.
Čovek je hrast. Priroda ne zna za snažniji... ( Lotreamonove parafraze...)
Čovekovo srce je knjiga koju sam naučio da poštujem...
Čovek je pobedilac himera, sutrašnjica, red od koga dršće haos, razlog pomirenja. On sudi o svemu. On nije glup. On nije crv. On je čuvar istine, zbir izvesnosti, slava, a ne izrod prirode. Ako je skroman, ja ga hvalim...
Poezija mora da ima za cilj praktičnu istinu. Ona izražava odnos koji postoji ismeđu osnovnih načela i drugostepenih životnih istina. . Svaka stvar ostaje na svome mestu. Poezija ima težak zadatak. Ona se ne meša u političke pokrete, u društvena uređenja, ne pravi aluzije na istorijska razdoblja, na svrgavanje vlasti, na ubistvo kraljeva, na dvorske spletke. Ona ne govori o borbama koje čovek ponekad vodi sa samim sobom, sa svojim strastima...
Pesnik treba da je korisniji od bilo koga građanina svoga plemena. Njegovo je delo zakonik diplomata, zakonodavaca, učitelja mladeži. Daleko smo od Homera, Vergilija, Klopštoka, Kamoensa, od slobodnih uobrazilja, od sastavljača oda, od prodavaca epograma uperenih protiv božanstava. Vratimo se Konfučiju, Budi, Sokratu, Isusu Hristu, moralistima koji su, umirući od gladi, obilazili gradove!...

Miroslav Lukić:Posvećeno drvo: ZAVETINE 1-2

Beograd: Mobarov institut:Zavetine, 2002, Dela Umetnost mahagonija, knj. 29, str.44 -45

Izveštaj iz pepela

2008-04-08T10:40:00.000+02:00

...Umro sam, ko zna koji put, i - oživeo. Jutros. Prve misli : ubodi žaoka. Odavde do Stambola, od moje postelje, radnog stola, do kraja Istoka : trag kopita; dejstvo Vlaške mađije. Video sam smrt. Video sam senku koja je prošla kroz vodu ne udavivši se. Ženama je dato da rađaju, ali one su povezane sa smrću zlom. Video sam majku koja je sahranila svoju ćerku u najboljoj mladosti, snazi. Video sam - groblje, nepregledno. Video sam vatru koja sve sagoreva. Video sam kako kopaju - rake. Što više uzimaju - više ostaje, što manje uzimaju - manje ostaje. Naslutio sam svoju, i mnoge druge sudbine. Smrti bi, ipak, smrtni ljudi trebalo da se boje. Svakom zlo čini, nikog se ne boji, svakom nad glavom stoji.
Ubodi žaoka. Kurtizana. Prigovori. Kučine. Otac. I sin. Rezignacija.Računica. Zlo ništa ne radi u pola. Vlaška mađija. Iako si mi sestra, pokri se! Kod kuma i sir je skup. Kurvar i kurva imali bi ćeif da budu svi ljudi takvi. Mrtvi živima oči otvaraju...Od sudbine se ne može uteći..

Miroslav Lukić:Posvećeno drvo : ZAVETINE 1 - 2

Beograd, Zavetine: Mobarov institut, 2002, 29. knj. Umetnosti mahagonija, str, 36

Raskovnik

2008-04-08T10:28:00.000+02:00

....Vuk je išao, gledao, slušao, beležio, spremao za štampu, štampao, sakupljao pretplatnike i pristalice, organizovao saradnju slepaca i svetskih pisaca, primao nauk od neučenih i nemoćnih i davao nauk učenima i silnima, sokolio saveznike i tukao protivnike. Naše književnike - "diletante" i "fušere", kako ih je nazvao 1834 - upućivao je ne samo na evropske uzore nego i na srpske narodne pesme...
Polanjske godine...Kako ih otvoriti? Uz pomomoć rezerve duha, učenja, Vovenarga? Vuk je bio hrom, kao i pokojni otac jednog od mojih najboljih pripovedača. Zvali su ga Krivi, i ličio je na Lava Tolstoja. Poslednji put sam ga video na jednom bregu iznad klisure sa brojnim unukama i stadom ovaca u težinjavim gaćama... Vuka smatraju obnoviteljem srpske književnosti, reformatorom; a on je došao kad je već sve rečeno, došao je i suviše kasno, posle više od hiljadu godina otkako su Srbi zakoračili u hrišćanstvo, svet i otkako misle. Što se tiče načina života Vukovog, njegovih zagonetki, mana, možda i podvala, i ostalog, od svega mu je ugrabljeno ono što je najlepše i najvrednije. Vuk je samo pabirčio posle prethodnika i najsposobnijih od savremenika...Istorija koja počinje sa njim i traje posle njega, istorija je pabirčenja... Tu istoriju su oblikovale duševne strasti, razum, dva takmaca, dva lažova, dve varalice...Strast i razum uzvraćaju udarce jedno drugom, formirajući obmanu koja je ista, dugotrajna...
.... Među onima koji su se bavili odgonetkama, ostavljajući o tome pisane fragmente, nema ni jednog svedočanstva koje je overeno pečatom veličine čovekove uzvišenosti. Jer su u ovim parohijama na jugu Balkana odvajkada izbegavali da se suoče sa upoznavanjem svoje ništavnosti. A svoju ništavnost treba upoznati konačno i do kraja. Drvo ne poznaje svoju ništavnost : znati za svoju ništavnost, znači biti velik. Sva beda ovog sveta samo svedoči o čovekovoj veličini. To je gospodska beda, beda svrgnutog vladara (Paskal).
Našao sam raskovnik, tamo gde ga niko ovde nije tražio.Paskal je bio sjajan raskovničar; video je dostojanstvo do koga se vredi uzvisiti. Prema čoveku je bio blag i istinit. ...Kakva je himera čovek? kakva novost, kakav haos, kakva protivurečnost? Vrhovni sudija, glupak, crv, čuvar istine, zbir neizvesnosti, slava i zagonetka prirode; ako se hvali, ja ga ponižavam, ako se ponižava, ja ga uzdižem, i uvek mu protivurečim, sve dok ne bude shvatio da je on jedno neshvatljivo čudovište...

Miroslav Lukić: Posvećeno drvo: ZAVETINE, 1-2

Beograd: Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, Dela, knj. 29, str. 37-38

Ćutanje...

2008-04-08T10:19:00.000+02:00

....Sve se povuklo u neko hiljadugodišnje ćutanje i činilo se da če se ono nastaviti još nekoliko hiljada godina.
Svi su predmeti u kući ćutali, kao i dukati Marije Terezije, i nijedan mi nije tih prvih godina pričao o sebi; i zemlja je u bačti ćutala, iako je ona znala sve o rodu kojem sam pripadao. Ona je bila tamna i teška; sipao sam je u kantice za masnu farbu preostale od farbanja prozora; dodavao vodu i mesio je, kao baba i majka, ili druge moje babe i rođake; i pravio od nje figure jaganjaca, dece, pasa, svinja...
Da, postojao je i jedan sto od čamovine, koji je pokojni pradeda, kako su uzgred govorili, kupio pre 1900. godine, ili u Budimpešti ili u Rumuniji; sto koji je nadživeo svoje majstore i sopstvenike; i jedno koplje za zastavu pod strejom stare kuće, na kome je pokojni deda u vreme izbora nosio svoju partijsku zastavu - sve su te stvari ćutale. Ćutale su ćutanjem umetnosti mahagonija. Koren te umetnosti otkriven je vrlo rano, u ambisima detinjstva; video sam ga, zahvaljujući dubokom ćutanju svega što me je okruživalo.
Ćutanje me je vaspitavalo, uz njega sam odrastao; razvijao se zahvaljujući njegovoj strogoj disciplini.
Razlika između hiljadu i hiljadu drugih umetnika, na Balkanu, i u mojoj zemlji, i po svetu, pre svega u Evropi, i dalje, i mene je u tome što nisam bio veoma, ili relativno, strpljiv; što sam čekao da, sve te stvari koje su me formirale, progovore same iz sebe.

Ćutanje je moj zdenac, moj Eldorado, moja osnovna škola, gimnazija i univerzitet. To nije ćutanje isihasta, koji su imali u davnini svoje manastire u najbližoj okolini moga rodnog sela; to je bilo ćutanje stvari, koje su sve nadživele, kao jedan stari pečat iz manastira Dajše, slučajno pronađen u ataru moga sela, prilikom vađenja panja jednog ko zna koliko starog goruna. To je bilo ćutanje : genealogije, rodoslova, krvi, neba i gena.
Iz toga ćutanja su dolazile basme mojih baba, ili drugih starica; iz tog drevnog ćutanja se oglašavala, fragmentarno, porodićna mitologija...Behu mi potrebne decenije da bih počeo da je shvatam, razumevam onako kako treba...

Miroslav Lukić : Posvećeno drvo: ZAVETINE, 1-2

Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, str. 87-88

Na bregovima srca, Bogu iza leđa...

2008-04-08T10:10:00.000+02:00

....Sa Arhipelaga oklevanja i iluzija, otplovih na ostrvo genijalnih usamljenika. Tamo sam položio zakletvu geniju i posle toga više se nisam obazirao ni na kakve smrtne prepreke, iskidavši sve moje veze života. Obavezu nisam prekinuo za ljubav prijatelja, a prijateljstvo jesam jednom prekinuo za ljubav ljubavi...Tako se činilo. Kažem sada, kada znam da je bila Ružno. Nije mi rodila, jer nije mogla da mi rodi - ni jedno dete, prvo dete ljudske lepote, božanske lepote, umetnost...Ja sam došao iz misterije, ja sam govorio i živeo misterije, a ona u to nikad nije mogla verovati. Ona je verovala u zlatno tele, čvrstu monetu. Bio je to pozni nesporazum - pesnika i žene, koja nikad nije bila dete, pa je i teško mogla da postane potpuna žena...Upoznao sam je prekasno, kao veteranku jednog starog i prekaljenog zanata... Imala je lažno naličje moje Diotime... I kad se osvrnem, gde god pogledam, vidim nizove radosti sahranjenih...
Sada živim na ostrvu genija, na bregovima srca Bogu iza leđa. Volim ovaj zavičaj, koji mi je zagorčao život još u mladosti, posvuda. On ima boju moga srca. Sanjao sam da podignem Muzej žive tradicije; zar nije dovoljna koliba od kamena, drveta, mahovina, bagremlje i žbunje jorgovana? Grmlje kupine i svakojako drugo grmlje?...

Miroslav Lukić: Posvećeno drvo:ZAVETINE 1-2

Beograd:Zavetine:Mobarov institut, 2002, Dela Umetnost mahagonija, 29. knj.