Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 22. фебруар 2015.

"Ћата", пилот мига 21

БЕОГРАД – Пилот Војске Србије Ацо Петровић пре три дана подигао је руку на себе јер није успео да пронађе излаз из тешке материјалне ситуације у којој се нашла његова породица.
У колико тешкој ситуацији се у последње време налазио пилот Петровић најбоље осликава чињеница да је следовања хране износио из касарне како би прехрањивао децу.
Тиме је свесно нарушавао и сопствено здравље, будући да су пилоти током обављања дужности изложени великом напору, због чега и имају појачану исхрану у односу на друге припаднике ВС.
Плаћао кредит за стан
Његове колеге из 101. бригаде Војске Србије наводно су знале за тешку ситуацију у коју је њихов колега запао.
- Ишао је код психолога на разговоре. Знали су то, али нико ништа није урадио – каже наш извор.
Како објашњава, нико од колега није мислио да је ситуација толико озбиљна.
- Војска води рачуна о психичком стању пилота. Петровић је полетао само у специфичним ситуацијама, то јест када неко повреди ваздушни простор наше државе – додаје он.
Финансијски проблеми породице Петровић почели су пре три године, кад су подигли кредит за стан. Ситуација се драматично погоршала након што му је недавно смањена плата.
- Био је увек ведар и спреман за шалу. Међутим, последњих недеља најближима се чинило да се повукао у себе. Смањење плате од 10.000 динара сигурно је било само окидач за велику трагедију која се догодила породици – каже извор Курира.
Како наводи, осим плате, која је уз смањење и без додатка за дежурства износила око 78.000 динара, породица није имала других прихода.
- Рата кредита за стан била је 300 евра. Уз то, још око 130 евра износе трошкови за струју и инфостан. Тако му је за живот њих петоро остајало нешто више од 25.000 динара и понекад и додатак за дежурства, који никад није прелазио 12.000. Очигледно да није могао да издржи то што деци не може да приушти ни најосновније – додаје он.
Позајмљивао новац
Пилот Петровић, како каже други саговорник Курира, покушао је да излаз нађе тако што је новац улагао у берзу.
- Нажалост, то је био још већи промашај. Уместо да стану на ноге, породица се само још више задужила. Његови родитељи продали су некретнину да би уложио, али како то није било довољно, новац је и позајмљивао. Недавно су му на наплату стигле зеленашке менице и вероватно више није видео излаз.
Министарство одбране
СУИЦИД НИЈЕ БИО У КАСАРНИ
Министарство одбране јуче се није оглашавало поводом самоубиства Аце Петровића. У Управи за односе с јавношћу Министарства речено је да неће реаговати зато што се суицид није догодио на радном месту или у просторијама Војске.
(Б. К.)
ИСПРАТИО ДЕЦУ, ПА СЕ ОПРОСТИО ПИСМОМ
Ацо Петровић, ког су пријатељи звали Ћата, летео је авионом „миг 21“. Из службеног пиштоља убио се у купатилу у стану у Љешкој улици на Бановом брду 17. фебруара.Петровић је кобног дана испратио децу у школу, написао опроштајно писмо и убио се из службеног пиштоља. Иза себе је оставио незапослену супругу Оливеру и троје деце – синове старе 17 и пет година и четрнаестогодишњу ћерку.Како Курир незванично сазнаје, петогодишњак још не зна да је остао без оца.- Хоће ли тата бити боље? – питање је које малишан наводно непрекидно поставља мајци.
ЉУДИ У ВОЈСЦИ ПРЕМАЛО ПЛАЋЕНИ
Зоран Драгишић, професор Факултета безбедности, каже да материјално стање војника није сјајно.- Војска је део државне управе, тако да је и она погођена мерама штедње и морала је да се суочи с проблемима с којима се суочава друштво, а плате у војсци су ионако мале. Ако погледате колико војска има високообразованих људи и доктора наука, лако се може закључити да новац који зарађују свакако није адекватан ни њиховом знању, ни њиховом залагању – каже Драгишић.
(Б. К.)
Аутор: Јелена Спасић,Јелена Ивић, Курир
Фото: Небојша Мандић,Фото: Твитер

четвртак, 05. фебруар 2015.

Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу / Зоран М. МАНДИЋ


СОБА ДО УЛИЦЕ
(Једна реконструкција тајне погледа)

    Соба до улице била је наш унутрашњи поглед на њено величанство Улицу. Дуго нисмо знали, а камоли да нам је падало на ум, да је Улица зазирала од те наше собе. Да ју је пред сваки сусрет са нашим (п)огледима потресала трема. И да је у необично интезивном страху дочекивала шкрипу „табли“ , које у Далмацији називају шалакутрама. Музику, коју је свако јутро мајка (за)почињала  отварајући те исте „табле“ на прозорима наше собе до Улице – била је главни концерт нашег детињства. Са чијих партитура је одзвањала мелодија, која је означавала равнотежу у надолажењу и повлачењу. Мог и братовљевог – Душановог. Тек касније почеће наша борба са превише учтивог и чак прилагодљивог Моцарта против сирово емоционалног Баха.
    У нашој соби до Улице владала је диктатура спаваонице. И њеног ероса  у експанзији. Математике и Поезије. Са великим дрвеним брачним креветом, трокрилним гардеробним орманом, наткаснама и окрлуглим столом, који се није видео од велике корпе за веш. Подигнуте на кров наслаганих књига: Достојевског, Толстоја, Тесле, Миљковића, Хајнеја, Гетеа, Еуклида, Берђајева, Брема и српских математичара Мирка Стојаковића и Милеве Првановић. Тај исти сто са својом овалном геометријом био је трон наше чистоће. Хигијене, која се са продорним мирисом веш-плава у тромом одразу бунарске воде супростављала влаги што је у Губчевој 3. нагризала зидове наше куће. Зидове наше „музичке кутије“ и тајне њене суверене библиотеке.
    Влага је била строго чувана тајна нашег сиромаштва. Зид плача пред којим смо се заклињали у Сунце. У прве гестове нашег „зидарства“. И то када смо влагу почели да истерујемо на Улицу. Обијајући мемљиве наслаге шалитре бранили смо собу до Улице тршчаним штукатуром. То су биле и прве фреске наше одбране оболеле животне средине.
    У соби до улице тако брањене учили смо снове, граматику, интеграле, архиктетуру Сервантесових ветрењача и Дисове стихове напамет.
    Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу у којој је он провео своју последњу униформисану-мајорску ноћ. Те ноћи влага се заувек повукла из наше собе до Улице. Одјездила је на Светог Николу некуда сама за нашим оцем. Брат и ја се више нисмо свађали у музичком пољу. Славили смо тријумф нашег зидарства. Слободног – слободни. А нашу собу до Улице ставили смо по заштиту „Велике ложе“ нашег детињства.

МОЛИТВА
(Важан дијалог са мајком)

    Молити је дивно, говорила је мати, а још дивније пронаћи место молитви. Место на коме се не говори гласно, нити дише (пре)брзо. Место на коме узбуђења добивају господара у смирености. У разумевању потребе да се

Подели

Share |