петак, 9. новембар 2012.

МИЛЕНКОВИЋЕВО ПЕСНИЧКО ТРОКЊИЖЈЕ / Драгомир Брајковић


Миленковић у породичном миљеу, данас


  
Прву збирку песама Милисав Миленковић објавио је далеке 1966. године, а за нешто више од три деценије овај се песник није често оглашавао. За то је, очигледно, увек постојао јак повод и прави стваралачки разлози. Осим тога, пошто је већ песничком обзнаном срећно пронашао како простор тако и начин певања, овај песник није касније битније мењао поетичке принципе. То, свакако, собом доноси извесне ризике, пре свега опасност од једноличности, маниризма и убиствених клишеа, али је и те замке песник Миленковић срећно избегао мењајући се у формалном а никад у суштинском погледу.
Свих ових деценија он је остао по страни, изван књижевних групација, школа, праваца и усмерења. Напросто: био је (и остао) песник ван шаблона, песник којега није лако ни једноставно сврстати у одређену категорију или песничко усмерење. Таква позиција, свакако, песнику доноси низ предности али га, истовремено, држи даље од главне књижевне сцене и од пуне пажње текуће књижевне критике. Ваља истаћи да овакво место пружа песнику и знатну предност јер су издвојеност и усамљеност богомдани за певање.
Ових неколико општих напомена не уводи само у песничко стваралаштво Милисава Миленковића већ истовремено указује да је реч о песнику чије се особености потпуније могу сагледати једино у широко конципираном избору. Овако остварен избор је један од могућих и он показује разноврсност (тематски и мотивску пре свега). Међутим, при компоновању сваке од ове три књиге изгледа да је основна песникова намера била да укаже на сродност и доследност у свом вишегодишњем певању. То је разлог што су се у овом Миленковићевом трокњижју једне уз друге нашле песме (које чине: Родна кућа, Невесте на Црвеном тргу и Песнички дар) настајале у огромном временском распону. Оне су не само тематски већ и изразом блиске што је условљавало композицију и природу овог избора. Заобишавши хронолошки принцип (важан јер указује на мене и промене и на развојне фазе), Миленковића су, чини се, убедљиви разлози определили да песме у овом трокњижју организује по сродности, тематској пре свега.
Он је, свакако, овај избор одредио као панорамски; широк је, брижљиво је изведен и прецизно сведен, па је омогућен прегледан увид у вишедеценијско његово певање. Пружена је, дакле, прилика да се уоче оне тематске целине којима се, с времена на време, овај песник враћао, допуњавао их и проширивао.
Како је већ првом песничком збирком пронашао властити простор певања и специфичан израз, Милисав Миленковић се ни у збиркама које су следиле није битније мењао ни прилагођавао доминантним поетикама. Па, ипак, његово певање не делује анахроно. Песникова самоувереност није без покрића и она извире, пре свега, из самосвести, из јасне представе о властитој позицији и из снажног осећања сопствених стваралачких моћи и умешности. Моћ и умешност коришћења и упошљавања разнородних животних и стваралачких искустава (личних и колективних) од великог су значаја кад је реч о песничком поступку Милисава Миленковића.
Сигуран израз, постојаност у властитим опредељењима од обележја прерастају у својства, карактеристике па, временом, и у квалитет песничког текста. Ако се томе дода да је Миленковић избегао маниризам и укалупљеност и негујући већ освојену форму саображавања, онда је јасно да је он изабрао тежи, ризичнији пут – за обнову и поступност упркос заводљивим иновацијама по сваку цену. Модерност овог песника више се очитује у осећању, а мање у радикалним заокретима, разградњи језика и форми изражавања. Он показује како се у традиционалним формама и облицима може исказати нешто ново и, што је веома битно, како га је могућно изразити осећајношћу новог типа. Нов сензибилитет, особит и особен, струји кроз Миленковићев стих независно од форме. Осим тога, овај песник суверено влада различитим метричким обрасцима и његове песме, било да су римоване или остварене такозваним слободним стихом, имају препознатљиву мелодију. Миленковићеве песме лако успостављају комуникацију баш као што је и њихов творац водио плодотворне и уметнички продуктивне разговоре са многобројним уметничким делима и ствараоцима, потврђујући и тако да поезија нема граница.
Тескобе и трауме савременог човека овај песник не исказује нервозним, успаниченим и неурастеничним стихом већ, и кад о тескоби и пометњи живљења пева, он пева сабрано јер хаосу супротставља песничку утопију и хармонију целине.
Тежња за складом, за равнотежом и спокојем прожима многе Миленковићеве песме а некима је и разлог настајања. Можда и због тога, су оне, и кад се дотичу драматичних ситуација, остварене уједначеном а прибраношћу крцатом песничком фразом.
Још је један препознатљив али не баш наглашено дат песнички став доследно а дискретно спроведен у овом певању постављеном, иначе, на солидним основама. Реч је о мотивисаности и прецизности певања. Скоро свака његова песма почива на некој идеји. По правилу, та је идеја спуштена у нашу даљу или ближу прошлост (митску, националну, породичну) а, понекад, она залази и у живо ткиво савремености. То залажење није реда ради већ да се осветли неки феномен и увек с јасним мисаоно-емотивним одређењем. Надахнуће којим Миленковић пева, и кад је јако, не заклања одређену идеју већ је само јасније оцртава и потпуније истиче. Ослобођено патетике и патоса, ово певање је скоро увек у снажном замаху језика и особене осећајности.
Да би лакше остварио и реализовао мисаони и идејни набој песме, Миленковић се опредељује за елементе приповедног, за извесно фабулирање, чак и причу, али увек исказану песничким средствима, сликама, метафором, симболом, алегоричним и параболичним казивањима.
Миленковић је као песник отворен према свету и оно што се догађа налази одјека у души песниковој па, сходно томе, и места у његовим стиховима. Његова је песма отворена, комуникативна, местимично делује провокацијом, неочекиваним обртом, афектацијом...
Важно је, осим тога, истаћи да се, упркос актуелности и брзини песничке реакције на спољашње догађаје (или какав изазов), у његовим песмама никад не губи јак набој нити се, зарад било чега, жртвују виши циљеви: лепота и склад мисли и осећања, вишезначност казивања и суптилност ткања у језику, што су примарна својства песме.
Доста доказа у овом трокњижју наћи ће се за овакве тврдње, а о томе најубедљивије сведоче оне песме које су настајале на одређене актуелне догађаје. Такве су, примера ради, песме сабране у збирку Ваздушна опасност саздану и објављену у време агресије НАТО земаља на нашу отаџбину. Оне су сада разврстане у целине сродне им и блиске тако да је и ова, као и остале Миленковићеве песничке књиге у овом трокњижју, прекомпонована а о разлозима таквог поступка, чини нам се оправданог, било је речи у уводним напоменама. Прекомпоновањем ранијих књига Миленковић је остварио компактније и уравнотеженије песничке целине а, осим тога, постигао је и завидну уједначеност.
Милисав Миленковић је одважно, отресито и, што је у овом случају најважније, поетски сугестивно одговорио на јак спољашњи изазов. Не чекајући временску дистанцу, он је о данима када смо сви били мета бруталних напада НАТО авијације оставио узбудљиво поетско сведочанство. Поистовећујући певање и постојање, он је времену стао на белегу излажући се као песник многим опасностима и замкама па и опасности да буде дневно актуалан, песнички детерминисан темом.
Срећна је околност што је дневна актуалност пропуштена кроз призму личног доживљаја, прожета јаком сугестијом и премрежена осећајношћу широког дијапазона. Ангажован однос према оваквој теми је подразумевајући, критички тон такође, али је Миленковић томе додао и завидну меру осећајности што његовим песмама даје не само особеност већ и несумњив квалитет.
Елегичан и баладичан тон (примерен тематском и мотивском) видљив је готово у сваком стиху. Пред песниковим очима раздешава се један свет и урушава стварност али у његовој души болније одјекује рушење идеала, ништење неимарства, потирање људскости, рањавање детињства.
Ваздушна опасност је друго име за стање бездушја на једној, и безизлаз жртве на другој страни. Земља у којој су без осуде сви жртве, у којој страдају воде, биље, мостови, деца, старци, незаштићени и немоћни, над којом је ваздушна олуја замишљена и изведена као казна за непостојећу кривицу, предмет је певања кроз које песник изражава патриотско и општељудско осећање.
Први део те књиге замишљен је као дневник: дневник неспокоја и несанице, дневник ума који се опире, дневник о безумљу које сеје смрт, а у другом делу тихи су разговори вођени разним поводима и на разним местима. У други део песник читаоца уводи адекватном и индикативном песмом „Песник у родној кући“. На почетку је, дакле, та песма, а цео циклус и књигу закључује поново песма о страдању, овог пута смедеревског града. Тако смедеревски град (рушен и обрушаван) постаје метафора обнове и ускрнућа.
„Невреме над родном кућом бесни“ уводни је стих песме „Песник у родној кући“, и он би могао бити лајтмотив Миленковићевог певања. Јер, одиста, свет је наш изложен невремену, а људи страдањима, патњама, уништењу. Из овога се стиха разговетније могу разазнати узроци трагедије која нас је задесила и с којом се песник, већ по природи свога бића, не мири. Припремајући овај избор, песник је завршне песме издвојио, прекомпоновао и по тематској сродности формирао нове, али и оне потврђују општи утисак, да песник не може остати равнодушан кад други пате.
Тако је и у песмама из збирке Ваздушна опасност.
Бележећи из ноћи у ноћ, из дана у дан страданије, Милисав Миленковић је саградио особену стиховану хронику, згуснуто и чињенично сведочећи. То сведочење показује ширине, размере и дубину до које је досезало ово разарање и јачину бола у душама људи.
Миленковићева песма није само сведочанство. Документарност је тек један њен сегмент. Препознатљиви детаљи: срушени мостови, разорене градске четврти, пострадало становништво, осакаћена детињства нису само низ потресних слика већ и горка опомена. Песма је прекор и презир ништавила. Документарност и аутентичност песник подупире прецизним датирањем песама. Датуми на крају сваке песме двоструко су важни: они сведоче о времену настанка песама али и о поводу настајања. Тако се лакше разуме њихова природа, дубље се читаоца доима њихов садржај.
Основна вредност ових песама није у њиховој документарности већ у надахнућу, витализму, хуманизму и непокорју укорењеном у нашу традицију.
Усправан и одрешит човек пролази кроз страшне муке, кроз пакао и носи наду, носи веру певајући песму опомену и повремено клетву и пркосницу. Та усправност сеже у дубину до „Словенског летописа“, а у њему се ишчитава ко смо и одакле смо.
Примећено је и критика је истицала да Миленковићева поезија носи арому одређеног времена и поднебља. Али њене поруке су универзалне, њен говор је окренут суштинским питањима егзистенције. Било да је реч о задивљености пред каквом сликом у неком од великих светских музеја или о разговору с неким познатим делом или уметником, Миленковић је увек убедљив и истински наднет над оним судбинским питањима којим је обележено трајање човека. Поднебље Шпаније, пожар у Стагири, сусрет са Хамлетом у Сибиру, разговор с Јаном Палахом или сусрет са остацима фараонске славе прилика су и погодан разлог да се, певајући о општем, каже много тога личног и да се, без егзалтације, истакну лепоте и разноврсности живота диљем земног шара. Миленковићеве песме су најчешће датиране али и просторно ситуиране, но и да тако песник не чини, могло би се без много напора одредити не само место већ и разлог њиховог настанка. Песник на умешан начин уноси боје и арому подручја о којима (и из којих) пева баш као што уме да на одиста подесан и једноставан начин употреби какву колоквијалну фразу. То је значајно сведочанство песниковог умећа. Таква је, рецимо, песма „Балада о пијачном дану у вароши“ или пак песма „Крађа Јованова“.
У овакву групу сврстане су и песме које нису тако строго везане за ужи песников завичај већ су настајале на путовањима, али су по много чему блиске овом тематско-изражајном кругу. Било је, дакле, ваљаних разлога да се и оне нађу у истој песничкој књизи. Те песме са путовања су, срећом, много више од стиховних разгледница и егзалтираног исказа одушевљеног и радозналог путника. Оне исказују задивљеност пред лепотама света, но у њима је немир, неспокој и стрепња путника који иде отворених очију и отворене душе. Ту је трепет душе песникове која се, на посредан начин, дозива са историјом и предачким памћењем.
Упошљавање предачког памћења, разговори са старинама и наслеђем у стваралачком поступку Милисава Миленковића заузимају важно место. Лоза Немањића, невреме над Стигом, Свитање Србије али и рана смркавања у њој, Доситеј и Карађорђе – све је то у овим стиховима нашло места и одговарајућег одјека, као знамени симбол, као белег и опомена.
Дозивање гласова, прожимање старина и савремености даје овим песмама општија значења и дубљи смисао. Дозивање гласова остварује се и кроз певање о нашим коренима, о нашим задужбинама, светилиштима, збориштима и сабориштима. Хиландар и Пожаревачка црква у Сент-Андреји као да се изнова, снагом језичке енергије, рађају на хоризонтима наше свести. Оне у нама буде дубља и сложенија осећања осветљавајући пут који смо као народ прошли, а временске и географске раздаљине укидају се у овом појању па у овом лирском путовању кроз времена и просторе дају обележја свевремености.
Миленковићева књига песама Родна кућа (једна целина, с разлогом, у овом трокњижју носи и тај наслов) својим насловом а, посебно, певањем и сложеним порукама одређују укупну природу па и смисао овог певања. Скоро да би се ово одређење могло узети као именик наше баштине али и заједнички именитељ песникових настојања и свеобухватних опредељења.
Кућа као појам присности, блискости, повезаности и коренитости прецизније се и суштинскије овде осветљава одредницом родна. То родна упућује на широк спектар значења појма кућа, уз који је, дајући му дубљи смисао не само у песничком тексту већ и у општем осећању. Ширину тог спектра, кроз песме обједињене овим насловом, наш песник чини обимнијим и колоритнијим.
Осим тога, за песника је језик родна кућа. У језику је митско и збиљско. Због тога и Миленковићева песма, у коју је спретно уплетено и упошљено предачко памћење ослања и на обавештеног и у многа знања упућеног читаоца. Она рачуна посебно на оног који је упућен како у историју тако и у митологију, оног који познаје обичаје и веровања, који има предзнање из етнологије, историје, религија, који познаје уметност.
Миленковић је настојао да његова песма, уза све то, повеже и синтетизује многобројна и разнородна искуства. У срећним тренуцима успевао је у томе што потврђују многе његове песме у којима се укршта мноштво знања и сазнања, но увек је на првом месту чежња за складом и савршенством.
Код Миленковића појам куће има значење сигурности, повезаности, укорењености. У њој је стваралачки огањ. Кућни темељи, послужимо се насловом једне Миленковићеве песме као за ову прилику не само најприкладнијим већ и најадекватнијим, солидно су постављени и што је важно на чврсте и здраве основе само онда кад су ослоњени на нашу баштину, а то је овде тако. Певање са кућног прага, са изворника језичког, је не само јасно и разговетно већ и далеко јер се пева изворно, неизвештачено.
Слојевитост и асоцијативност важна су својства Миленковићевих песама. Певање о родној кући отворило је песнику различите могућности и он их је, варирајући успешно основну тему, изванредно искористио. Језик, песникова родна кућа, једино је његово имање. На том имању, по мери свога дара песник, он гради не само свој дом. У овом случају песникова родна кућа није раскошна палата већ присан и топао дом широм отворених прозора. Са њих се види и у даљину, и у дубину.
Прожете јеретичким а, повремено, и апокрифним казивањем, песме овог песника и на овај начин обнављају сећање и успостављају везе с нашом песничком традицијом. Дискретност, неусиљеност и неизвештаченост својства су песничког поступка Милисава Миленковића па су тако и ова својства дата дискретно.
Посебан круг у овом певању чине песме које се дозивају са судбинама наших песника и уметника уопште. Странствовање Црњанског, потуцања и мучеништво Ђуре Јакшића, Доситејева мисија овде и у Темишвару, лампа Милене Павловић-Барили, сусрет с платнима Милана Коњовића, прилика су да се песмом ступи на терен живог а, понекад, полемички интонираног дијалога.
Значајно место у Миленковићевом певању сабраном у ово трокњижје и поред све отворености и слуха за светске теме заузимају оне националне. Српска судбина, како је и насловљено једно поглавље у овом избору, опсесивна је тема песникова. На националне теме, о нашој често невеселој и трагичној судбини испевао је Миленковић неколико изванредних песама и сада их је у овом трокњижју природно довео у везу смештајући их под обједињавајући а вишеструко значењски сложен појам српска судбина.
Миленковићево песничко трокњижје, компоновано по тематској и изражајној сродности, отворено је и комуникативно штиво. Јасно се уочава ширина песникових интересовања и усложњавања. Овај избор потврђује како доследност и постојаност у власти тим песничким опредељењима тако и отвореност према свему што је ново и изазовно. То је она једна грана језика која се срећно расцветала особеном мелодијом

ЗАВЕТИНА Непозната Србија

ЗАВЕТИНА Непозната Србија
tumblir

Вредновање.Сазвежђе ЗАВЕТИНА