Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 16. април 2008.

Dijana Kožović, Fragmenti iz dela M. Lukića...Drumovima Srbije uzduž i popreko...

"JEDANSLIKAR - JEDAN PESNIK"

...Vrsnom posmatraču tokom jednog skitačkog leta Hoseu Ortegi i Gasetu prividela se večna i neprikosnovena mladost kastiljanskih puteljaka. Oni su mu, ponekad, na rasplinutim i crvenim pejzažima ličili na krupni slikarev potpis. "Kad bi jedne noći nestali, kada bi ih neki drznik ukrao, Španija bi se našla u pometnji, postala bi bezoblična masa, svaki busen bi ostao zatvoren u sebe, leđima okrenut ostalima, divlji i nepristupačan. Mreža puteljaka je krvotok nacije koji je ujedinjuje i, istovremeno, omogućava da celim telom struji jedinstvena duhovnost...", kaže izvrsni Hose. Srbija nije Španija; Beograd nije Srbija; Srbija to je, možda, ona prava Srbija, na njenim drumovima i puteljcima.
Crnjanski 1933. godine Španiju gleda iz plavog vazduha, leteći nad njom; on je oduševljen Španijom, ali je bolje vidi Hose Ortega i Gaset, kao skitač, što je nekako i prirodno.
Nije isto videti jednu zemlju iz vazduha, iz voza, iz autobusa, automobila, ili peške, apostolski.
Ja sam Srbiju često gledao iz autobusa, kao i uoči Vaskrsa 2001. godine, kada se autobus prema Požarevcu, u prolećni sumrak, pokvario i zaustavio odmah iza vrčinske rampe, na samom početku putovanja.
Osetih ono što je Crnjanski naslutio tridesetih, nelagodu zbog povratka doba tegobnog i neizvesnog putovanja. Crnjanski je opisivao španski drum 1933. godine, verujući da se više neće putovati u "gvozdenom kavezu, u kojem se voze i naše sestre koze i naša braća goveda".
Crnjanski je mislio da se, pre, pre 1933. godine, iz čađavog voza jedva šta videlo...
Jedan srpski pesnik u rastu, u razmahu, čiji će prvi roman "Maestro per Pijetro" uskoro stići u knjižarske izloge, opisao je putovanje međugradskim autobusom, u jeku vojne kampanje najveće vojne alijanse sveta na srpske drumove i mostove 1999. godine.
Opisao je Srbiju u kojoj prašte eksplozije, ne kao kastanjete, jer bi to bilo operetski, kako se inače slikaju davno nestale iluzije. Opisivao je putovanje nenadmašno i ironično, kao Servantes; odavno se nisam tako gromko smejao čitajući neki novi srpski roman.
Slučaj komedijant dovodi me sve češće u nemoguće situacije. Već od početka 2001. godine krstario sam drumovima Srbije uzduž i popreko, severom, istokom i jugom Srbije; ponajviše smo se zadržavali na jugu Srbije, u okolini planine Radan, Ravne planine, Caričinog grada, Ivan Kule koju je želeo da mi pokaže pesnik koji je u njenoj okolini odrastao i opevao je : to je kraj, gde je konačno, pre nekoliko dana ušla naša vojska.
Tad, kad smo obilazili Ivan Kulu, Svinjište, Merdare, nadletali su nas predivni oblaci i zlokobni tuđinski avioni.
Sa nama je bio i profesionalni fotograf koji je načinio na stotine nezaboravnih slika. Južna Srbija je kao i španska Andalusia, iz vremena Crnjanskovih putovanja, pre svega agrarni problem Srbije, ali i demografski, i politički i nacionalni.
Bilo je snega i sunca na pustoj Ravnoj planini, u Đavoljoj varoši, pravo zimsko proleće oko Božića; sa nama ne beše Dijana, boginja lova, a ni Dijana Kožović, slikarka i putnik, čiji je pokojni otac rođen u ovim krajevima...
Sa jedne stene na vrhovima Radana, Golubovac - Manastirište, pruža se nezaboravan pogled na veličanstveni Kopaonik.
Na neopisivom vrhu Ivan Kule, isto, kao na vrhu tragične srpske povesti.
Ti predeli imaju svoju drevnu aromu i čekaju svoga slikara i pesnika; bilo nas je nekoliko, lekara, pesnika, i drugih, i svejedno je da li živimo u Principovoj, Srebreničkoj ulici, na Labudovom brdu, Bojniku, Zviždu : putevi koji su nas doveli na vrh Ivan Kule nisu patili od jedne strašne i surove fizičke patnje; u te puteve se nije zarivao gvozdeni put, veoma bolno, gotovo hirurški. Ne : činilo se da su ti putevi što vode kroz visoku svelu paprat i bukve, sneg i odbleske, nekako iskrsnuli iz zaboravljenog predanja.
Ti putevi su nas vodili prekrasnim predelima, do vodenica potočara, čija su vrata zakatančena, do prestonice kornjača i do drevnog i malog ivanjskog groblja nad kojim dominira stari i stameni gorun, do zapuštene grobljanske kapele u kojoj nađosmo živu kornjaču. Videli smo gorštake, drvoseče sa starim nemačkim teretnim vojnim kamionom i borove srušene, preprečene preko puta u blizini Vlasova; videli smo Srbiju sa visine, sa planina; i ona iako tužna i snuždena ima svoje nepoznato i prekrasno lice, koje se osmehuje kad se putuje Moravom, rimskim ili carskim drumom prema Nišu.
Srbija to je najposle ona prava moravska Srbija, koju ne treba zamišljati samo nego i proputovati, kao Deroko i Rastko Petrović, nekada, Isidora Sekulić, Crnjanski, Dragiša Vitošević, i drugi.
Mnoge planine i manastirišta duvaju kroz naša tela, rajski predeli, u ovo stoleće koje dolazi; jer ono što nisu naši prethodnici dovršili, što su samo slutili, što su možda tek načeli, opet je tu i opet nas čeka : ogromna sudbina našeg 14. i 15. veka.
Crnjanski je znao, i Rastko Petrović, da u Staroj Srbiji čekaju oblici; približili smo im se zaboravljenim putevima preko Radana i Ravne planine, na vrhovima Ivan Kule, ne slučajno na Božić ove godine. Jer smo putnici i istovremeno divni i čudni igrači nad visoravnima i morima, ali da bismo bili vidni nadaleko, do Azije i Afrike, nije dovoljno da igramo od ljubavi samo, kako reče Crnjanski, već i od sveljubavi.
Dijana Kožović je naslikala Srebrničku ulicu, proleće, sneg i behar, fasade zgrada i predele Kopaonika, i druge predele; ona spada u one naše slikare skitače, putnike; ne slika srpski drum, ali možda hoće.
Obradovalo bi me, ako bi ona, koja živi na Dorćolu i u krugu Dvojke, jednog dana okrenula svoj pogled posmatrača i prema srpskim drumovima i putevima, naročito onim nevažnim, možda i zaboravljenim, čak pomalo zaraslim, jer oni su puni izazova i divlje lepote.

Zbog čega?
Živim već dugo u gradu i vidim da je on "pokušaj izdvajanja koje čini čovek kako bi živeo izvan i nasuprot kosmosu, uzimajući od njega samo one odabrane, izbrušene i omeđene delove..."
Srpski drumovi, putevi, puteljci i čak putanjice ne izdvajaju se, oni vode prema prirodi nepatvorenoj, nerezbarenoj, prema kosmosu samom;prema izvorima lekovitim; obraslim ponegde kudravom i bujnom mahovinom; video sam to zimus, penjući se na vrhove Ivan Kule, do kojih se, kao i u Španiji, uspinju samo ovca i čičak, poslednji stanovnici nenastanjivog.
Video sam gavranove, koji se gnezde u ruševinama Ivan Kule; možda imaju na stotine godine; kružili su nad nama. Ne visoko.
Iz Dijaninih slika i akvarela, provejava grimasa tišine, zimske, beogradske, srpske; nema ljudskih figura; oglašava se tišina i možda izvesna melanholija sama sobom.
Novi časopisi se pokreću da se ponovo protrese drvo umetnosti kako bi sa njega pootpadali truli plodovi. Doneo sam sa Ravne planine jednu ogromnu pečurku koja je rasla na pet - šest metara visine na jednoj bukvi pravoj kao strela, pečurku koja liči kada se stavi na glavu na veliki turban nekog Sulejmana, i koju smo "skinuli", kao hajduci, oružjem.
Doneli smo i na stotine fotografija prekrasnih predela jednog zaboravljenog dela Srbije, nepoznatog najširoj javnosti.Za blagodat nove umetnosti, kako one pesničke tako i one slikarske, neophodno je biti veoma zahtevan, dostojanstvo umetnosti mahagonija ne dopušta ničiju popustljivost. Naprotiv, strogo zahteva stvaralačku spremnost da se sa njom uhvatimo u koštac. Umetnost mahagonija nije vlasništvo dobrih buržuja; a ako i jeste u njihovom ropstvu, treba je istrgnuti i učiniti neudobnom, verodostojnom, kao što su i srpski drumovi i putevi koje treba obnavljati...*
______
*
Dijana Kožović :PREDELI,izložba slika i akvarela (Biblioteka "Vuk Karadžić" - Zvezdara, Mala galerija "Miljković", Beograd, Bulevar kralja Aleksandra 298, 19. april - 10. maj 2001) (Program "Jedan slikar - jedan pesnik") - Video sam, pre nekoliko nedelja, uoči Vaskrsa, u otvorenom ateljeu Dijane Kožović, kada sam svratio da pogledam slike i akvarele koji su sada ovde izloženi oku posmatrača: Dijana ne slika srpske drumove. Ovde se objavljuje deo onoga što sam izgovorio na otvaranju Dijanine izložbe.Dijanine slike su mnogo bolje od onoga što sam povodom njih napisao. To sam osetio na otvaranju izložbe. Odjednom kao da su to bile neke druge slike, a ne ono koje sam video u njenom ateljeu. U čemu je stvar? Nisam se dovoljno bio udubio u njih, kada sam ih prvi put video. U ateljeu beše nekoliko umetnika; vodio se razgovor, a slike zahtevaju potpuno predavanje, udubljivanje; ponovno gledanje. ( 5. oktobra 2001. )
Miroslav Lukić ISTOČNIK. Odlomci ; godovi, panjevi i strugotina,25 knj. Umetnosti mahagonija, Beograd, ZAVETINE: Mobarov institut, 2002, str. 124 -127

Нема коментара:

Подели

Share |